Дуги низ година сам се држао подаље од политике Елчеа и њених залогаја. Али писање с времена на време о питањима везаним за град Елче за мене мора бити хигијенска и укусна вежба. Прочитао сам на страници СЕР-а да се Карлос Гонзалес извинио што је активно и пасивно рекао људима из Елчеа да су требало је да пређу на фазу 1
Увек је боље тражити опроштај него тражити дозволу. Међутим, без сваљивања кривице на њега, ништа даље, ако ме натера да размислим о лекцији за коју претпостављам да ће научити, а то није ништа друго до схватање да клађење на лидера (Санчеза) није увек клађење на победу коњ Политички лидери само раде, што су више, покушавајући да преовладају њихови интереси, не свачији, већ њихови.
А они који су потрошни материјал немају ништа против да оставе под ноге коњима, односно градоначелника Градског већа, ко год да је, потрошни је. Битка за председника Генералитата биће још једна, можда ће му његов вођа понудити више новца у „пропорционалној“ расподели заједницама или можда, ко зна. Али у случају градоначелника из Елчеа, он нема другог избора него да трпи, и претпостављам да ће се осећати изданим од многих. А то је да понекад подаци нису битни и да су национална политика и „интереси“ увек изнад малих интереса.
Можда би градоначелник, осим извињења, што му је част, а морам признати да ми се допада, требало да види начин и начин да надокнади урачунљиву потрошњу установа које су се, пазећи на његове речи, спремале да крену у понедељак у прошлом.
Иако је истина да естаблишменти нису били много опрезни, јер нису схватили да је ни реп свињски, односно док га БОЕ не објави, речи, чак и ако се преносе на телевизији, заносе се ветар.
Разборитост укратко за једне и за друге. И нека Маре де Деу дели срећу. Живот уроњен само у политику, ма колико она била прогресивна, не би требало да нас натера да заборавимо да су, у зависности од позиције коју заузимамо на лествици, неки потрошнији од других.
Оригинално објављено у ЛаДамадеЕлцхе.цом
