„Наша земља ће победити и ми ћемо обновити Харков. рекла је Татјана Јехорова-Луценко, председница Савета Харковске области (2.6 милиона становника) када је разговарала са Вилијем Фаутреом, директором Human Rights Without Frontiers у Бриселу крајем марта.
Данима и данима од избијања рата у Украјини, Русија напада град Харков (1.5 милиона становника) близу руске границе артиљеријом, ракетама, касетном муницијом и навођеним пројектилима, немилосрдним баражом. Већина становника Харкова говоре руски, а многи су етнички Руси. Никада нису тражили нити им је било потребно да буду ослобођени од „кијевског нацистичког режима“ како Владимир Путин квалификује демократски изабрану владу Украјине на челу са председником Володимиром Зеленским и премијером Денисом Шмихалом, обојица јеврејског порекла, као и бивши премијер Хончарук.
Q: Татјана Јехорова-Луценко, можете ли да нам кажете о свом политичком пореклу и да нам објасните шта је Обласни савет Харкова?
Изабран сам на листи странке председника Зеленског, Слуга народа, и био сам на врху листе његових кандидата. Ја сам прва жена која је председавала саветом области (региона). Састоји се од 120 чланова који су демократски изабрани на петогодишњи мандат и највећи је у Украјини. Његово седиште се налази у административном центру области Харков, који је бомбардован у ракетном нападу 1. марта.
У савету заседа пет политичких партија. Нико није очекивао да ће Русија напасти нашу земљу.
П: Украјина сада живи под ванредним стањем. Какво је стање духа становништва у Харкову?
Сада, по ванредном стању, гувернер је и начелник војне управе и више од једномесечне опсаде Русија није могла да освоји наш град. Владимир Путин је покушао да деморалише градско становништво огромном и неселективном ватреном моћи, али није успео. Једино што је Путин постигао јесте да уједини све становнике Харковске области, да их претвори у упорне отпорнике инвазији и да учврсти њихов украјински идентитет, чак и међу онима који су пре рата гајили неке симпатије према Русији. То свакако није оно што је Путин очекивао када је напао нашу земљу. Мислио је да ће бити добродошао раширених руку као спасилац у Харковској области и да ће је војно заузети за неколико дана.
П: Каква је сада ситуација становника Харкова?
Две трећине је отишло на запад аутомобилом или возом у друге градове као што су Полтава или Дњепар, а одатле у друге делове Украјине или у суседне земље. Милион људи из Харкова је сада или интерно расељено или у Пољској. Углавном су жене и деца. Мушкарци су остали да се боре.
Непознати број становника области одведен је од стране окупационих снага, против своје воље, у Русију, земљу агресора. Други су изабрали да побегну у Русију и одатле да стигну до Јерменије или Грузије где су летели у неку западну земљу.
П: У последње две године школовање омладине је тешко поремећено ЦОВИД-ом, а сада је додатно угрожено ратом. Какво је стање школског образовања?
У Харкову постоје десетине универзитета и стотине других школа свих нивоа. Због недостатка сигурности, они су наравно затворени. Има стотине хиљада студената и ученика свих узраста. Најмање две трећине њих живи у другим деловима Украјине или у суседним земљама. Током пандемије, почели смо да уводимо часове зумирања. Наставно особље наставља да ради на даљину на интернету и ученици могу да их прате са било ког места у Украјини или ван ње. Наравно, то није идеално, али морамо задржати младе људе активним. Они су будућност земље.
П: Које су ваше најхитније потребе?
Управо сада, хуманитарна помоћ, оружје и зона забрањених летова. После рата, систем братимљења између наших региона и региона у ЕУ биће веома потребан за обнову наше земље.
