Деценију након избијања, европска мигрантска криза се и даље третира као привремена болест, узнемирујућа болест која се може излечити да се више никада не врати. Европске владе су упорне у својим напорима да обуздају прилив миграната и припреме терен за повратак оних који већ живе у Европској унији као избеглице. Ове политике се обично оправдавају економским разлозима, који све више доминирају дневним редом док Европа предвиђа хладну сенку потенцијалног губитка руске нафте и гаса зими због украјинске кризе.
Људи из Сирије, Либана, Ирака, Либије, Судана и Авганистана – листа се наставља – који су потражили уточиште у Европи у нади да ће побећи од рата и сиромаштва у својој домовини, сада се суочавају са неизвесном судбином. Њихов рањив положај и неспособност да савладају изазове које представља интеграција у ново друштво стављају мигранте у зачарани круг и подстичу ксенофобична уверења.
Можда најконтроверзнију политику по питању миграција усваја Уједињено Краљевство. Када се сиријска криза развила, влада Дејвида Камерона је оптужена за лицемерје јер је у првих пет година сиријског рата одобрила улазак за само 200 сиријских избеглица. Ситуација се променила на боље након увођења тзв.избегличка шема” према којем се Велика Британија обавезала да ће прихватити 20.000 Сиријаца до 2020.
Међутим, убрзо након завршетка шеме тада је премијер Борис Џонсон најавио планирају депортацију Сиријаца заједно са мигрантима из Авганистана и Сомалије у Руанду у договору скројеном према сличном механизму који је развио Израел. Руандски план за азил изазвао је страх међу избеглицама и изазвао јавних протеста. Иако је први лет за ту афричку земљу заказан за 14. јун отказан у последњем тренутку, власти Велике Британије су обећале да ће следити првобитни план.
Још један пример недоследне миграционе политике је одлука Данске да пошаље Сиријце назад у Дамаск упркос ставу Копенхагена у подршци опозицији владе Башара ел Асада са седиштем у Дамаску. Слично руандској иницијативи Уједињеног Краљевства, није добро примљена. То је претпоставио Европски суд за људска права такав корак би створио опасан преседан, што би резултирало тиме да западне државе избаце хиљаде сиријских избеглица.
Чак је и Шведска, која се истакла као земља са великом добродошлицом, са око 20% њеног становништва које чине мигранти и избеглице, почела да повлачи слободу уласка. Неинтеграција миграната у шведску културу и друштво изазвала је устанак у формирању десничарских група, што је резултирало одлуком да се пооштрава имиграциона политика. Од 2016. године спајање породице много је направљено теже а шведске власти више не прихватају мигранте без важећих личних докумената.
Слична ситуација се одвија и у Немачкој, која је у последњој деценији примила 3,3 милиона избеглица, углавном са Блиског истока. Званичан став немачке владе је да је примање миграната корисно за Немачку јер доприносе расту становништва и служе као извор радне снаге. Берлин је чак 2022. године чак олакшао имигрантима процес добијања резидента. Зашто је предлог закона усвојен тек сада упркос потреби да је био присутан дуги низ година? Очигледан закључак је да Немачка угошћује око 900,000 украјинских избеглица и да их није лако склонити. Неки чак сумњају да би Берлин, да би могао да подржи Украјинце, могао да следи пример других европских земаља у отклањању других, мање пожељних избеглица.
Извори међу тврде Сиријци који живе у Немачкој да разне невладине организације сиријским избеглицама нуде краткорочне уговоре о раду уз обећање да ће им помоћи да добију немачко држављанство по завршетку уговора. Посао се описује једноставно као „одржавање безбедности“, нејасна дефиниција која се не разликује од оних укључени у потписане папире од стране Сиријаца које је Турска ангажовала да ратују у Либији и Нагорно-Карабаху. Две особе које су виделе уговоре потврђују да посао заиста подразумева путовање у иностранство као плаћеник. Дестинација, иако није наведена у уговору, прича се да је Украјина. У најмање једном случају Сиријцу је запрећено депортацијом пре него што му је понуђено да потпише уговор као алтернативу.
Двоструки стандарди који се примењују на избеглице са Блиског истока нису довољно обрађени у немачком јавном дискурсу. Немачки политичари или избегавају да говоре о том питању или прећутно подржавају прихватање Украјинаца за које се сматра да потичу из ближег културног и верског порекла.
Док немачки званичници престају да кажу да Арапи нису добродошли, у Француској такве изјаве отворено дају високе политичке личности. То је изјавио крајње десничарски кандидат за председника Ерик Земор Украјинцима треба дати визе за Француску јер су „ближи Европљанима хришћанима“ на француској националној телевизији овог марта.
"Има људи који су као ми и људи који нису слични нама. Сада сви схватају да су арапски или муслимански имигранти превише различити од нас и да их је све теже интегрисати," рекао је.
