Кубански лекари и здравствено особље распоређено на рад у иностранству жртве су трговине људима и експлоатације сличне ропству од стране сопствене државе, изјавио је европски посланик Хавијер Нарт (Политичка група Шпанија/Обнови Европу) када је отворио конференцију о овом питању чији је домаћин у Европској Сабор 8. фебруара.
Кубански лекари су деценијама били окружени изузетном, али незаслуженом ауром од које је имиџ земље у великој мери имао користи. Гости говорници позвани да сведоче са конкретним чињеницама заиста су бацили сасвим другачије светло на стварност скривену у сенци кубанске пропаганде. Такозвана међународна социјалистичка солидарност са сиромашним земљама крије веома озбиљан системски рад и људска права кршења како је то већ истакнуто у две резолуције Европског парламента.
Резолуције Европског парламента
On КСНУМКС јуна КСНУМКС (Уводна изјава И, члан 10), то је нагласио Парламент
„Резолуција 168 из 2010. године Министарства међународне трговине и спољне трговине Инвестиција Кубе, намеће све државне службенике у иностранству који раде за la државна или за државна предузећа, укључујући медицинско особље, неоправдано дужности и обавезе којима се највише нарушава људско достојанство и основна и основна људска права; док сви државни службеници који то раде не заврше медицинске мисије или одлуче да се не врате на Кубу кажњени по Кубанском кривичном закону са осам година затвора; док ови медицинске мисије су класификоване као савремени облик ропства према Међуамеричкој комисији за људска права (ИАЦХР) и изјава Високог комесара УН за људска права (ЦУБ6/2019) о кубанским медицинским мисијама подвукао је несигурност
и нехумани услови рада медицинског особља, наводи које је подржао Хуман Ригхтс Ватцх и 622 сведочења”
и осудио
„системско кршење радних и људских права које су починили Кубанци били су против свог здравственог особља распоређеног да ради у иностранству на медицинском, мисије које су у супротности са основним конвенцијама МОР-а које је ратификовала Куба; нагони Куба до ефикасно спроводити и поштовати Америчку конвенцију о
Људска права и конвенције МОР 29 и 105; позива кубанску владу да осигура право Кубанаца да изађу и врате се у своју земљу, укључујући за лекари распоређени у медицинске мисије у иностранству, у складу са
међународни стандарди људских права; позива кубанску владу да ратификује Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима и да се осигурају права на слободу удруживања, укључујући регистрацију организација и колективно преговарање, у складу са стандардима МОР-а.”
Ова осуда је поновљена и у другој резолуцији Сабора усвојеној дне 16 септембар 2021 (Уводна изјава М).
Услови рада кубанских лекара
Пракса Кубе има драматичан утицај на животе њених радника у иностранству који добијају само 5 до 20% плате наведене у њиховим уговорима коју за њих плаћају владе или стране компаније. Заиста, кубанска држава задржава остатак као накнаде организацијама које зависе од Комунистичке партије Кубе. Овај облик експлоатације је копиран и налепљен из севернокорејског система експлоатације десетина хиљада њихових радника у десетинама земаља, попут Русије, Кине, па чак и до недавно у пољским бродоградилиштима у Гдањску.
Када кубански лекари стигну у земљу одредишта, пасоши им се одмах одузимају. Ни њима није дозвољено да путују са својим легализованим дипломама како би избегли пребег. Није им дозвољено да се венчају са локалним становником и морају да обавесте свог претпостављеног о било каквој локалној љубавној вези. Ова шема је веома слична трговини и проституцији коју спроводе мафијашке групе широм света.
Кубански закон о прописима о раду садржи низ дисциплинских мера за цивилне раднике у иностранству који могу да прекрше дугачку листу интерних правила, као што су неовлашћено учешће у локалним друштвеним догађајима, неовлашћено напуштање земље, неовлашћено путовање у земљу, живот са неовлашћеним лицима и тако даље.
Када схвате да их њихова сопствена држава експлоатише и усуде се да 'дефектирају', Хавана их сматра дезертерима.
Члан 176.1 Кривичног закона Кубе предвиђа да ће се казна од три до осам година затвора казнити свако ко се не врати кући на крају своје мисије или је напусти пре краја. Изјава о „напуштању мисије“ у којој се он сматра дезертером се затим шаље свим државним институцијама; он након тога губи сву своју имовину на Куби и забрањен му је улазак на Кубу на период од осам година. Међутим, скоро нико не покушава да се врати на Кубу због ризика да буде прогањан и затворен. Процењује се да више од 5,000 родитеља није могло да види своју децу најмање 8 година.
Величина људске експлоатације
Процењује се да је 50,000 до 100,000 цивилних професионалаца на Куби сваке године забринуто, а према владиним изворима, укупан број радника у иностранству (наставника, инжењера, помораца, уметника, спортиста...) је близу милион од 11 становника -12 милиона.
Њихов рад доноси 8.5 милијарди долара, док туризам доноси само 2.9 милијарди долара.
За више од 50 година, преко стотину земаља је било домаћин такве кубанске помоћи.
Да ли су они волонтери?
Истраживање Присонерс Дефендерс открило је да радници у иностранству нису волонтери, већ да је њихова одлука била мотивисана њиховом екстремном бедом, несигурним условима рада, страхом од одмазде за рећи „не“ или њиховом задуженошћу.
32% је потписало уговор и добило копију, 35% није добило копију, а за 33% радника уговор им није представљен.
69,24% није знало крајњу дестинацију (град, болница, итд.) или није знало по доласку у земљу одредишта.
Све ове чињенице је изнео и о њима разговарао Хавијер Ларондо, председник Присонерс Дефендерс, Леонел Родригуез Алварез, кубански лекар (онлине), Хуан Паппиер, заменик директора америчког одељења Хуман Ригхтс Ватцх-а, и Хуго Ацха, виши истраживач на Фондација за људска права на Куби (ФХРЦ).
МЕП Леополдо Лопез Гил (Група демохришћана) и посланик ЕП Херманн Тертсцх (у дебати су учествовали потпредседавајући Групе европских конзервативаца и реформиста као и представници организација цивилног друштва.
