Шенгенски споразум који је данас познат потписан је у малом селу у југоисточном делу Луксембурга – месту натопљеном симболиком
Луксембург се може прећи аутомобилом за нешто више од сат времена. Пре него што схватите, бићете у оближњој Француској, Немачкој или Белгији, само ће најпажљивији приметити гранични знак и заставе Великог војводства далеко иза.
Ова могућност је делом због мале величине земље, али и због луксембуршког наслеђа: споразума потписаног пре 38 година у малом селу Шенгена на југоистоку земље. Сада познати Шенгенски споразум је драматично променио начин на који путујемо Европом, а наставља да се развија и данас.
Није тако мали Луксембург
Луксембург би на први поглед могао да се перципира као трговачки центар у коме се једноставно зарађује. Заузима врло мало простора на мапи и често се ненамерно занемарује као дестинација у корист својих суседа. Члан оснивач садашње Европске уније, ова мала земља је дом једне од три престонице ЕУ – Луксембурга (заједно са Бриселом и Стразбуром) – и наставља да игра кључну улогу у управљању унијом.
Ова земља има разлику по томе што је уставна монархија која се налази између две гигантске републике Француске и Немачке, и платила је цену за своју локацију у не једном већ два светска рата, што значи да има много богате и интригантне историје да понуди. Има успешну локалну винску индустрију, импресивну ресторанску сцену, безброј музеја и споменика (од тврђаве на листи УНЕСЦО-а и старог центра града до гроба генерала Џорџа Патона млађег) и наизглед урођену љубав према морским плодовима, сиру и свему слатко.
Луксембург је 1985. године одиграо важну улогу у стварању значајног дела законодавства – потписивања Шенгенског споразума – једностраног споразума који гарантује путовање без граница унутар европских држава чланица.
Трагом овог историјског места, туристи могу да путују долином Мозела – тихим и непретенциозним делом источног дела Луксембурга. Река Мозел лењо делује као природна граница између Луксембурга и Немачке. Долина је очигледно централна за производњу вина у земљи, са виноградима који се протежу низ ниске обронке, које су само градови и села раштркана по брдима.
На западној обали Мозела лежи мали Шенген. Са отприлике 4,000 становника, то свакако није позната дестинација са сјајним светлима која се може очекивати од споразума који мења начин на који људи путују Европом. Ипак, управо су се овде, једног тмурног јутра 14. јуна 1985. године, окупили представници Белгије, Француске, Луксембурга, Западне Немачке (тада) и Холандије да званично потпишу споразум о овој револуционарној новој безграничној зони.
Позадина
Број европских уговора, савеза, унакрсних савеза и контрауговора који су настали у другој половини 20. века је запањујући. Листа вриште бирокрација, али разумевање различитих савеза у то време је од велике важности за стварање шенгенског окружења.
Како се Други светски рат ближио крају 1944. године, Белгија, Луксембург и Холандија су се ујединиле да створе Бенелукс. Ове три земље препознају предности које ће заједнички рад донети у наредним, неизбежно тешким деценијама, и надају се да ће подстаћи трговину кроз царински споразум.
На основу Бенелукса, Римским уговором је 1957. године створена Европска економска заједница (ЕЕЗ) – проширена царинска унија шест земаља оснивача (Бенелукса и Западне Немачке, Француске и Италије).
Почетком 1980-их, ЕЕЗ је имала 10 држава чланица, и док су између њих постојале само брзе граничне провере, реалност је била да је и даље отежавала саобраћај, захтевала људске ресурсе и све више се сматрала непотребном бирократијом. Међутим, концепт једносмерног путовања без унутрашњих граница дели чланице, при чему половина њих инсистира на слободном кретању само за грађане ЕУ и на тај начин остају привржене контроли унутрашњих граница како би се направила разлика између држављана ЕУ и оних који нису из ЕУ.
Мартина Кнеип, шефица Европског музеја Шенгена, објашњава: „Идеја отворених граница 1985. била је нешто изузетно – утопија. Нико није веровао да би то могло да постане стварност.”
Преосталих пет земаља чланица (Бенелукс, Француска и Западна Немачка) које желе да спроведу слободно кретање људи и робе препуштено је иницијативи за стварање простора којем ће Шенген дати име.
Зашто Шенген?
Како Луксембург преузима председавање ЕЕЗ, мала земља има право да изабере место где ће се одржати потписивање овог уговора. Шенген је једино место где Француска и Немачка деле границу са државом Бенелукса
Као место сусрета три земље, избор Шенгена је прожет симболиком. Да би осигурали да је неутралан, потписници су се окупили на броду МС Принцессе Марие-Астрид да напишу свој предлог. Брод је усидрен што је могуће ближе тројној граници која иде средином реке Мозел.
Ипак, потписивање Шенгена није привукло велику подршку или пажњу у то време. Осим пет држава чланица ЕЕЗ које су против тога, многи званичници из свих земаља једноставно не верују да ће ступити на снагу или успети. Толико да на дан потписивања није био присутан ниједан шеф државе из пет земаља потписница.
Од почетка је споразум био потцењен, „сматрао се експериментом и нечим што неће потрајати“, према Кнајпу. Овоме се додаје и неизбежна бирокрација која осигурава да до потпуног укидања унутрашњих граница у пет држава оснивача неће доћи до 1995. године.
Шенгенски простор данас
Данас се шенгенски простор састоји од 27 држава чланица. Од тога су 23 чланице ЕУ, а четири (Исланд, Швајцарска, Норвешка и Лихтенштајн) нису.
И тада, као и сада, Шенген има своје критичаре. Мигрантска криза поткопала је шенгенску идеју, дајући противницима отворених граница обиље „муниције“ да нападну напоре за инклузију изнесене споразумом. Ипак, шенгенски простор наставља да расте, иако процес приступања остаје гломазан. Политика и даље одређује ко се може придружити, јер се нови чланови морају прихватити једногласно. Бугарској и Румунији је више пута уложен вето да се придруже Шенгену због забринутости око корупције и безбедности њихових спољних граница.
Међутим, за многе предности шенгенског простора далеко надмашују недостатке. Како Кнајп примећује: „Шенгенски споразум је нешто што утиче на свакодневни живот свих држава чланица Шенгена – око 400 милиона људи.
Шта се дешава са самим Шенгеном?
Пошто је Шенген далеко од било које главне саобраћајнице, велике су шансе да ћете тамо завршити само ако се свесно потрудите да посетите. Удаљен је око 35 км аутомобилом од града Луксембурга, а рута пролази кроз шуме, пољопривредно земљиште и низ долину Мозела. Пејзаж се приметно мења док се спуштате низ сеоска брда према граду Ремицх. Одавде до епицентра Шенгена – Европског музеја – пут је пријатан, кривудајући између падина прекривених виновом лозом и реке Мозел. Овде је кроз интерактивне изложбе и споменике вешто испричана прича о стварању шенгенског простора.
Обавезно погледајте излог са званичним капама граничних стражара из држава чланица у време када су се придружиле том подручју, од којих свака показује национални идентитет жртвован зарад функционисања Шенгена.
Испред музеја су постављени делови Берлинског зида да нас подсећају да зидови – у овом случају светски познати армирано-бетонски зид једног од оснивача споразума – не морају заувек да остану. Испред музеја ћете наћи три стеле или челичне плоче, од којих свака има своју звезду у знак сећања на осниваче. Коначно, ту су упечатљиве Колоне нација, које лепо осликавају иконске знаменитости из сваке чланице Шенгенског простора.
Наравно, у овом мирном пограничном селу постоји више од међународног права. Посетиоци могу да продуже свој боравак да уживају у крстарењу реком Мозел, пешачењу или вожњи бицикла по околним брдима, или да пробају кремант (цењено бело пенушаво вино у региону) за прави укус Шенгенског живота – мало село чије име ће остати заувек у историји.
Фотографија: цонсилиум.еуропа.еу
