Потрошња антидепресива стално расте у свету који изгледа лакше за пилулу него за проналажење стварног проблема и његово решавање.
Агенција за лекове је 2004. године спровела студију у којој је јасно дала до знања да се потрошња антидепресива у свету троструко повећала. Тада смо још морали да трпимо светску рецесију, коју је погоршала пандемија коју је Светска здравствена организација извукла из рукава и која нас је све потопила, чини се, у проблем менталног здравља из којег се само чини да ћемо моћи да се отарасите трајним лековима.
Антидепресиви, лаки рецепт
Да се држи Шпанија и упореди податке, 1994. године у нашој земљи продато је 7,285,182 паковања антидепресива, 1999. (пет година касније) 14,555,311, а 2003. године преписано је 21,238,858 паковања. Ако ово помножимо са бројем таблета у сваком паковању, стотине милиона пилула су пуштене у промет на националном тржишту без претеране контроле.
У 2021. години, када сви постанемо психички болесни, у промет је пуштено више од 50 милиона паковања.
за Хосе Луис Кинтана, породични лекар, „проблем је што постоји вероватна злоупотреба антидепресива”. Још један од најчешће прописиваних лекова су анксиолитици, које даје социјално осигурање, а да нас не упозорава на могуће ризике. У многим случајевима, чак нам се дају оба лека без процене могућег последице. Данас је јасно да је наш когнитивни систем погођен и да, посебно код људи одређеног узраста, моторичке функције могу бити чак и нарушене.
Није изненађење да је већ 2004. Јулио Бобес, професор психијатрије на Универзитету Овиедо са радошћу је изјавио да је „већи степен континуиране обуке здравственог особља допринео раној идентификацији менталних поремећаја и још бољем управљању психотропним лековима“.
Данас пустиш браду, рашчупаш се и одеш код лекара опште праксе са мрким изразом лица, попијеш кафу да одржиш крвни притисак и испричаш му неку негативну причу о свом животу, што не мора да буде истина, и аутоматски ћеш добијете дијагнозу депресије, за коју ће вам бити прописан занимљив пакет за који не би требало да читате упутства. Можда зато што је међу негативним ефектима врло вероватно да ће се навести да производ може довести до депресије. Белуша која гризе свој реп значи да у контраиндикацијама таблета које се дају за депресију можете открити да оне носе исту менталну болест са којом бисте наводно желели да се борите.
Пре неколико дана, Алејандро Санз, светска музичка звезда, написала је следеће на Twitter, због чега су звона за узбуну била гласна широм света:
Није ми добро. Не знам да ли ово помаже, али желим то да кажем. Тужан сам и уморан. У случају да неко други мисли да увек морате да будете морски поветарац или ватромет у летњој ноћи. Пролазим кроз то… Доћи ћу до бине…,
О менталном здрављу почело се причати у вестима, у емисијама и пунило се странице новина и радио програма на ту тему. И ја сам уморан а има дана када не осећам ни поветарац, ни медузе, ни сирене, и шта?
Бити тужан постало је довољно да добијете лекове (антидепресиве)
Фармацеутска индустрија је убедљиво победила када побркамо нормално стање ума – није сваки дан исти – са депресијом или менталном болешћу. Рамон Санчез Окања, један од најпознатијих научних новинара на почетку века, написао је у својој књизи Ел Универсо де лас дрогас, коју је објавила Планета:
Антидепресиви, као што им име говори, су супстанце дизајниране за борбу против депресије. Обично су њихови нежељени ефекти повезани са поспаношћу, успоравањем рефлекса, губитком пажње, тенденцијом дебљања... Проблем је у томе што се могу злоупотребити да би се супротставили ситуацији туге, или, како је недавно речено, да би се изборили. са тешком ситуацијом. Неки антидепресиви се називају „пилула за стидљивост“. Постоји ризик, у данашњем медикализованом друштву, да се верује да увек мора да буде усклађен и да стога, ако није, може да прибегне хемијској помоћи лек".
Антидепресиви, насиље и убиства
Било је Санцхез Оцана који је горе написао 2004. Годину дана раније, крајем августа 2003. у Шпанији, потпуковник и психолог Рафаел Гил де ла Хаза, 56, који је радио у психијатријском крилу војне болнице Сан Карлос у Кадизу, убио своју 12-годишњу ћерку, Ана Гил Кордеро, једним хицем па другим да се убије. Једино што су сви артикулисали да кажу било је „шта ће јој проћи кроз главу“.
Али док је био под дејством психотропног третмана, сви су се сложили да је неколико дана био прећутан, повучен у себе и да је своју ћерку волео претерано. Зашто су сви алати који су му били на располагању отказали? Ништа, па ни психијатрија није непогрешива. У ствари, отишао бих толико далеко да кажем да је тешко непогрешив.
Неколико дана пре него што је потпуковник и психолог убио своју ћерку, у Мадрид, Гуардиа Цивил ухапсила је жену која је, према агенцији ЕФЕ: ...убила своју једномесечну бебу у свом дому у Лас Розасу (Мадрид), и која је морала да буде одведена у болницу на психијатријско лечење поремећај од којег пати.
Мејнстрим медији ућуткани
Једно од питања које ми недостаје у оваквим вестима јесте то што никада не постоји начин да се јасно сазна коју врсту психотропних лекова узима и да ли постоји веза између њене конзумације и убиствених идеја које покрећу одређене трагичне догађаје.
Да закључим, дозволите ми да у овом малом приступу свету антидепресива и њиховим последицама поновим оно што Јосе Царрион, професор еволуционе биологије на Универзитету у Мурсији (УМУ), написао је у новембру 2017. у новинама Ла Вердад, у мајсторској колумни под насловом „Ла депресион цомо аларма интелигенте” (Депресија као интелигентни аларм):
Антидепресиви, чија се употреба заснива на идеји о измењена неурохемија мозга, покрећу психијатријску интервенцију, иако је наука показала њихове слабости. Мало људи наводи да су се излечили антидепресивима, што претпостављам да не елиминише њихову доброту у изузетним околностима опасним по живот. Али дешава се да многи људи постану зависни и, у неким случајевима, привлаче непријатне нуспојаве, чак и озбиљне болести. Једна доза антидепресива може да промени архитектуру мозга на скоро три сата, стварајући поремећаје у нашој армији неуротрансмитера и физиолошку каскаду која преплављује све. Ништа од великог интереса за фармацеутске компаније, које, са својим хиљадама ангажованих лобиста, финансирају више од 70% испитивања ФДА, преузимајући контролу над набавком, продајом, истраживањем, публикацијама и медијима.
И на крају, али не и најмање важно, филмски стваралац Роберт Манциеро, који је са пет Емија Академије уметности, науке и телевизије одлучио да открије у документарцу под насловом Рецепт: самоубиство? искуства шесторо деце узраста од 9 до 16 година „која су након узимања антидепресива покушала самоубиство”. Заиста изненађујући документарац, који је премијерно приказан 1998. године у Сједињеним Државама, земљи, заједно са Шпанијом, која конзумира већину ових врста таблета, гледаоца не оставља равнодушним.
Библиографија:
Датос медицаментос: ел цонсумо де антидепресивос цреце ун 40% (ртве.ес)
ДСалуд бр. 88 (1998)
АБЦ 27/12/2004 (Друштво)
Ла Опинион де Мурциа 27/08/2013 (Суцесос)
Ел Мундо 01/09/2013 (Хроника)
