Хвала, председниче Шафик на тако љубазном уводу.
Добар дан свима.
Дозволите ми да кажем колико сам почаствован што сам овде, што сам позван на један од највећих универзитета на свету, да вам говорим о лидерству. О томе како је свету потребно да Европа и Сједињене Државе наставе да се појачавају. О томе како се лидерство односи на људе – на вас – више него на институције. И о томе како геополитичке реалности са којима се сада суочавамо значе да смо позвани да зацртамо пут у будућност која је неизвеснија него што је била пре неколико година.
Ја сам најмлађи председник Европског парламента икада. Ја сам део генерације, која је седела у крилу мојих родитеља док се рушио Берлински зид, која је гледала Трг Тјенанмен на зрнатим ТВ екранима, која се само сећа распада СССР-а и необуздане радости милиона Европљана коначно ослобођених после пола године. века да сами одређују своје судбине – који су пожњели све предности победе либералне демократије у новом свету.
У Европи и САД, моја је последња генерација која се сећа света када либерална демократија није била дат. Веровали смо да је наш пут победио – и да ће наша победа трајати вечно. Веровали смо да ће наш начин дефинисати нови светски поредак. Када су се светски блокови разбили, веровали смо да ће демократија, слобода, владавина права, сарадња најавити ново доба глобалне трговине, индивидуалних права и слобода.
Веровали смо да можемо побећи и прерасти сваку претњу нашем начину живота. Можда смо постали мало превише самозадовољни, мало превише удобни.
Прошле године смо схватили, на најбруталнији начин, колико је то болно истина. Када су руски тенкови ушли у суверену независну Украјину, пљачкали, силовали, убијали. Свет се променио. Заувек.
Схватили смо тог судбоносног дана да морамо водити у овом новом свету. Сједињене Државе и Европа имају много мана, много ствари које треба побољшати, али упркос свему оне стоје као трајни симбол нашег начина живота – као бастион слободе и слободе, и ако не испунимо своју наслеђену дужност да водимо, онда неко други, са веома другачијим вредностима од наше воље.
То је велика одговорност. Имамо и морамо наставити да доносимо потребне одлуке. Тешке одлуке. Одлуке попут отварања наших врата и тржишта према земљама попут Украјине и Молдавије или земљама Западног Балкана. Одлуке попут испоруке оружја Украјини.
Пре нешто више од двадесет година у Европи се водила огромна расправа о томе да ли десет земаља треба да приступи Европској унији. Још увек сам био студент, проучавао сам све детаље политике, али са чврстим веровањем у трансформационе моћи Европе. Никада се није радило о стварању свих на исти начин. Пре је било суштинско веровање да у јединству, чак и посебно у свој нашој различитости, постоји снага. Радило се о нашој сигурности, о могућностима и удобности припадања. Нама је то значило све.
То је дух који покреће нашу перспективу данас. Чак и са свим нашим несавршеностима, још увек има толико људи широм света који живе под јармом угњетавања за које Европска унија није изгубила свој сјај. Коме ће Сједињене Државе увек бити природни савезник.
Геополитички песак се помера. Имамо Путинове тенкове на независну и суверену Украјину; Лукашенко прогања, затвара, мучи људе због њихових демократских уверења; Кина која се уздигла са системом вредности који је другачији од нашег; Индија у успону; Авганистан се поново урушава; Иран узбуркава Блиски исток и подупире Русију; Источна и Централна Африка на тачки кључања; и Јужна Америка која се суочава са новим и старим економским изазовима.
ЕУ и САД су два најјача економска блока на планети. Наш трансатлантски однос је витална артерија глобалне економије. Али наша права снага лежи у нечему много дубљем од тога. Делимо сан. Делимо вредности.
Свет не може да напредује на неравнотежама. Морамо да изградимо глобални демократски савез партнера и пријатеља од поверења.
Иста одговорност коју смо осећали и изнели када смо били позвани да станемо уз Украјину. Ускладили смо нашу реторику, са акцијом, са стварном и опипљивом подршком. Заједно смо донели тешке санкције које су смањиле приходе Русије од нафте и гаса за скоро 50%. И још увек се смањује. Показали смо да можемо реаговати и прилагодити се под огромним притиском. Да наш начин живота и начин на који радимо ствари функционишу, да су наше вредности важне, да је вредно тога.
Ови односи и принципи су издржали тест времена, само ако наставимо да радимо заједно, да водимо заједно, ако желимо да победимо тестове данашњице. Превише наших људи се још увек бори да састави крај с крајем, превише жена се и даље суочава са најгушћим стакленим плафонима, превише наших младих људи се и даље суочава са потпуно неизвесном будућношћу. Климатске промене и даље имају разорне утицаје на животе, средства за живот и нашу животну средину. Дигитална револуција се развија брже него што смо у стању да је одговорно регулишемо. Морамо наставити да бриге наших људи буду у средишту свих наших акција.
Наши следећи кораци ће бити дефинисани колико смо способни да останемо конкурентни. Како можемо достојанствено стварати радна мјеста и будућност. Како можемо да се супротставимо инфлацији која брише вредност имовине, а да не онемогућимо младим људима да купе дом. Како можемо осигурати да дигитална транзиција нашим компанијама олакша иновације. Једно где је сигурно, можда нећете успети. Али онај који вам онда такође олакшава да се поново устанете.
У Европској унији смо почели да постављамо градивне блокове. Узмимо на пример наш Закон о чиповима, наше законе о дигиталним услугама и дигиталним тржиштима. Сада радимо на првом светском свеобухватном закону о вештачкој интелигенцији за иновације. У свим овим револуционарним законима, успели смо да пронађемо равнотежу између иновација и пословања како би цветали, чувајући људе безбедним на мрежи и постављајући стандарде које ће остатак света неизбежно следити.
Није било лако. Европска унија, за разлику од Сједињених Држава, састоји се од двадесет седам суверених земаља, свака са различитим регулаторним оквирима, уставима, језицима и интересима који нису увек усклађени. Али управо унутар ове тачке топљења идеја можемо пронаћи најбоља решења која раде за све.
Наравно, за инвестиције су потребна средства – јавна. Како развијамо наше економије – и враћамо своје дугове – како можемо осигурати да имамо способност и ликвидност да финансирамо рјешења која се од нас траже? Одговор је стваран, одржив економски раст.
Увек сам гледао на зелену транзицију као на саставни део те стратегије одрживог раста. То није само обавеза, већ и улагање у наше привреде. Али да би то функционисало, потребно је да стави човека у свој центар. Мора да буде усредсређен на људе, мора да обезбеди праве подстицаје и сигурносне мреже за индустрију и мора да буде довољно амбициозан да се позабави веома реалном климатском кризом у којој се налазимо. Мора да испуни циљеве Париског споразума. Али мора да функционише и за људе.
Када је реч о решавању климатских промена, морамо да се удаљимо од бинарног начина размишљања. Можемо да будемо климатски најамбициознији континенти и да истовремено тежимо да будемо и најконкурентнији, најиновативнији и најамбициознији за пословање. Али једини начин да то урадите...је да наставите да разговарате са људима – и више од говора – да слушате. На овај начин избегавамо да се људи повуку на политичку маргину, која нуди лаке одговоре на веома тешка питања. На нама је да будемо покретачи револуције чисте технологије и уверен сам да то можемо да урадимо на начин који никога не оставља за собом.
У ствари, у Европској унији смо већ направили значајан напредак. Спровели смо огромну реформу нашег система трговања емисијама, који је решење засновано на тржишту које подстиче компаније да ограниче своје емисије постављањем цене на угљеник. Такође смо успоставили гранични порез на угљеник како бисмо створили једнаке услове за наше компаније и договорили се да успоставимо Фонд за социјалну климу који ће помоћи компанијама и домаћинствима да ограниче своје емисије.
Ови напори већ дају плодове. Од прошле године имамо добра повећања соларне и ветроелектране у Европи – 47% соларне и 30% ветра, тачније. Упркос проблемима са ланцима снабдевања након разорне пандемије и изазовних економских услова, Европа је на добром путу да постигне климатску неутралност до 2050. године.
Дозволите ми тренутак за одбрану.
Концепт безбедности, ако смо нешто научили у протеклих годину и по дана, захтева нову перцепцију. Не ради се више само о конвенционалним средствима ратовања. Путин има наоружане информације, енергију, храну, чак и људе, у покушају да сломи украјински отпор и да ослаби подршку Запада. Сада је време да Европска унија и НАТО ојачају стубове своје сарадње. Ради се о подршци миру, стварном миру са слободом. Ради се о заштити нашег народа. Ради се о одбрани наших вредности.
Један апел за вас. Дошао сам данас да вас позовем да водите. Да осетите тај осећај хитности. Рабин Џонатан Сакс је једном написао „Немамо сви моћ. Али сви ми имамо утицај, тражили га или не... Постоји тихо вођство утицаја које не тражи моћ, али мења животе. У тешким временима нам је потребан више него икад.”
Свету је потребно оно што ви, студенти, имате да понудите. Ваше знање, ваша вештина, ваш нагон, ваша храброст, ваше вођство. Мораћете да будете спремни да наиђете, као што сам ја, на неколико циника на путу. Али свака генерација је потцењивана док се није доказала пред светом.
Било да се ради о политици, у области медицине, у науци, у технологији, у академским круговима, свим срцем верујем у ваш бескрајни потенцијал да помогнете да наш свет учинимо мало бољим, мало сигурнијим и мало равноправнијим. Да приближимо наш свет мало оном какав треба да буде.
Пријатељи, сада је наше време за вођство и не можемо се наћи без жеље.
