As УНРВАСлужбеник за складиштење и дистрибуцију, Маха Хијази био је одговоран за обезбеђивање хране за стотине хиљада расељених људи који су потражили уточиште у његовим склоништима.
Мисија немогућа
„Тимови УНРВА у Гази напорно раде на обезбеђивању свих основних потреба за те људе, а број један је безбедност и безбедност“, рекла је она.
„Дајемо све од себе упркос свим изазовима, упркос ограниченим ресурсима, упркос томе што нема горива. Али ми смо на терену и обављамо немогућу мисију да обезбедимо оно што можемо да обезбедимо за наше људе.
Госпођа Хиџази је такође мајка и ове недеље њена породица је побегла у Египат јер ће њена деца тамо бити безбедна.
Она је разговарала са УН Невс о болној одлуци да напусти Газу, свој дом и посао.
Овај интервју је уређен због дужине и јасноће.
Маха Хиџази: Ни моја деца ни било које од наше палестинске деце се не осећају безбедно, безбедно и заштићено. Целу ноћ и дан свуда чују бомбардовање и имају само једно питање: Шта смо погрешили да смо заслужили овај живот, и да ли ћемо умрети данас или вечерас?
Сваки дан би ме питали пре спавања: 'Мама, хоћемо ли умријети вечерас, као комшије, као рођаци?' Зато сам морао да их загрлим и обећам им да ћемо, ако умремо, умрети заједно, тако да нећемо ништа осетити. А ако чујете бомбардовање, онда сте сигурни. Ракета која ће те убити, њен звук нећеш чути.
УН вести: Побегли сте из Газе у понедељак у Египат. Реците нам нешто о путовању, посебно пошто су хуманитарци рекли да нигде није безбедно у Гази.
Маха Хиџази: Осећам љутњу што морам да напустим своју домовину – да напустим свој дом, свој стан, и да напустим свој свакодневни посао издржавајући избеглице – али шта сам друго могао да урадим за своју децу јер имају двојно држављанство. Морам да им пружим прилику да спавају и да осете да су слични другој деци. Дакле, не желим да пропустим ову прилику упркос свом болу изнутра.
Могу вам рећи да сам цело путовање плакала са својом децом јер не желимо да напустимо своју земљу, не желимо да напустимо Газу. Али били смо приморани да то учинимо тражећи сигурност и заштиту.
Ја сам заправо живео усред Газе, у Деир ал Балаху, а прелаз је у Рафи на југу. Многи људи који су управо евакуисани шетали су Салахадином улицом и нису имали куда. Видели смо их и били смо сведоци бомбардовања током нашег путовања све док нисмо стигли до прелаза Рафа кроз који, иначе, није дозвољено да прођу сви Палестинци. Морате имати друго држављанство или други пасош. Дакле, било је тешко, и нећу заборавити овај дан.
УН вести: Шта је био ваш главни задатак у УНРВА?
Маха Хиџази: Мој главни задатак током ванредног стања, или током овог рата, био је центар за храну у централној операционој сали. Дакле, био сам одговоран за обезбеђивање намирница потребних за расељена лица (ИРЛ) у склоништима УНРВА. Наш план је био да имамо 150,000 палестинских интерно расељених лица у склоништима УНРВА, којих сада достиже око милион. Њихове потребе су велике, а ресурси недостају, па се зато трудимо само да им обезбедимо бар минимум да преживе.
Вести УН: Како функционише УНРВА и где може да помогне становницима Газе?
Маха Хиџази: Људи траже школе УНРВА. Они траже заштиту под заставом УН, а ми смо тада дужни да им обезбедимо храну и непрехрамбене артикле, ћебад, душеке, поред воде за пиће и текућу воду.
Тимови УНРВА у Гази напорно раде на обезбеђивању свих основних потреба за те људе, а број један је безбедност и безбедност. Упркос томе, у Гази нема сигурног места, што је веома тачно и веома тачно. Али дајемо све од себе, упркос свим изазовима, упркос ограниченим ресурсима, упркос томе нема горива. Али ми смо на терену и обављамо немогућу мисију да обезбедимо оно што можемо да обезбедимо нашим људима.
УН вести: Да ли је УНРВА добијала гориво када сте били тамо? Шта је са храном и водом? Да ли добијате залихе које су вам потребне?
Маха Хиџази: Првих дана ескалације престали смо да добијамо гориво. И после тога смо добијали као капи горива само за управљање нашим возилима. Недавно, можда пре четири-пет дана, било нам је дозвољено да добијемо гориво, али то је била врло мала количина. Сећам се последњих дана када сам био у Гази, имали смо камионе помоћи на прелазу Рафа, али није било горива у камионима, тако да су камиони заглављени два дана чекајући да им допуне гориво. Генератори дају струју, пумпају и воду, канализациона постројења, за све је потребно гориво, поред пекара.
Што се тиче хране и воде, то су веома, веома мале количине и недовољно за наше потребе јер се број интерно расељених лица драматично повећава. Али нису само људи унутар УНРВА склоништа. Постоје стотине хиљада људи изван склоништа УНРВА. Гладни су и не добијају храну, чак ни на локалним пијацама. Моја породица није била у склоништу УНРВА, али се сећам да моји родитељи нису добијали довољне количине хране са пијаце. Били смо сведоци тога. Ишли смо на пијаце, али су празне. Нисмо нашли ништа за куповину. Имамо новца, али немамо шта да купимо.
