После потпуне инвазије на Украјину у фебруару 2022. године, Русија је била предмет вероватно најсвеобухватнијих и најстрожих санкција икада наметнутих било којој нацији. Европска унија, некада највећи трговински партнер Русије, предњачила је са запањујућих једанаест пакета санкција у последњих 20 месеци, покривајући широк спектар људи, државних институција и ентитета, приватних компанија и читавих сектора привреде. Иако морално разумљиве и политички разборите, било је неизбежно да се такве широке санкције све више појављују као случај колатералне штете.
Део тога је очигледно због саме природе Европске уније јер треба да постигне консензус свих њених чланица које често имају супротстављене политичке ставове и економске интересе у односу на Русију и Украјину, али намерна употреба нејасних и замућени језик је такође био очигледан и нигде више него у употреби речи „олигарх“. Претерано помињани у западној штампи од касних 1990-их, олигарси су постали симбол моћи и ексцеса нове класе ултра-богатих бизнисмена који су се обогатили у мутним водама постсовјетске Русије, често кроз везу са Кремљом.
Лоше дефинисану реч, чак и у доба свог врхунца 2000-их, „олигарх“ су ипак усвојили креатори политике ЕУ као свеобухватни термин за означавање било кога од милијардера са Форбсове листе до топ менаџера и чланова одбора компанија у различитим секторима, многи без везе са Кремљом и без политичког утицаја. Понекад се чак и не види разлика између именованих руских топ менаџера и неименованих страних топ менаџера који раде за велике компаније представљене у Русији. Непотребно је рећи да је то правно оставило ЕУ на веома климавим основама: ако сте на листи зато што сте „олигарх“, али је сам тај израз избегавајући и субјективан што уништава разлоге за увођење санкција и олакшава њихово успешно оспоравање на суду.
ЕУ је требало више од годину дана да то схвати и сада је престала да користи реч „олигарх” као оправдање за санкције против руског бизниса, ослањајући се уместо тога на нешто што назива „водећи бизнисмен”. Иако термин није оптерећен и нема унапред замишљене негативне конотације, он је на крају нејасан и бесмислен као „олигарх“. Да не говоримо о чињеници да уопште није јасно зашто неко треба да буде санкционисан као „водећи бизнисмен” без обзира на стварни утицај на руску економију или Кремљ на доношење одлука. На пример, ЕУ је увела санкције скоро свим бизнисменима и највишим руководиоцима који су се састали са председником Владимиром Путином 24. фебруара 2022. године, након руске инвазије на Украјину. Колико учешће на том састанку значи потпуно прихватање политике Кремља у Украјини или способност да утиче на Путинове одлуке, може се само нагађати. Конкретно, велики део образложења за именовања не одражава способност особе да утиче на политику руске владе.
Штавише, може се тврдити да, пратећи политику Владимира Путина да избаци олигархе прве генерације милијардера као што су Михаил Ходорковски или Борис Березовски, не постоје олигарси у правом смислу те речи (тј. бизнисмени са непропорционалним политичким утицајем, који понекад превазилазе влада) отишла у Русију. Данашњи врхунски бизнисмени су или бивши олигарси који су задржали свој капитал из 1990-их, тајкуни повезани са државом, или нова врста западно оријентисаних предузетника и извршних директора, који, за разлику од претходне генерације, нису зарадили свој новац након контроверзне приватизације бивше совјетске индустрије и не зависе од државних уговора и веза.
У октобру, Марцо-Адвисори, водећа стратешка пословна консултантска кућа која се фокусира на евроазијску економију, објавила је извештај под насловом „Односи предузећа и владе у Русији – зашто су неки олигарси санкционисани, а други нису“. Иако је похваљена недавна одлука ЕУ да буде прецизнија у формулацији, у извештају се и даље наводи да је „тренутни приступ циљању санкција заснован на неразумевању начина на који су бизнис и влада повезани једни према другима у Русији“.
Сугерисати, као што изгледа и ЕУ, да је бити „водећи пословни човек“ изједначен са способношћу да утиче на руску владу да грубо погрешно представи своју улогу и стварни утицај. Ово двоструко важи за извршне директоре приватних руских компанија попут Дмитрија Конова из петрохемијске компаније Сибур, Александра Шуљгина из гиганта електронске трговине Озон и Владимира Рашевског из произвођача ђубрива Еуроцхем, који су били санкционисани због представљања својих корпорација на састанцима са председником Путином. Они су се касније повукли из својих улога како би смањили ризик за своје компаније. Док је Шулгин, заједно са милијардерима Григоријем Березкином и Фархадом Ахмедовом, скинут са листе санкција ЕУ 15. септембра, таква одлука чека се за многе друге који су санкционисани по сличним основама и уз мало обзира на њихову стварну улогу или чињеницу да су они, попут Сибуровог Конова, одступили су управо због санкција које су им уведене.
Како је Марцо-Адвисори рекао, постоји веома широка група пословних људи „који су санкционисани само зато што су познати у западним медијима или зато што су на листама богатих, пошто су њихове компаније спровеле ИПО у УК или САД или због из других разлога, без икаквих обострано корисних односа са руском владом“. На крају крајева, чини се да има мало законских или чак логичних основа да их се санкционише.
С обзиром на бирократски, широко заснован приступ увођењу санкција, није ни чудо што су учинили мало да се приближе свом наведеном циљу – то јест, промени руског курса према Украјини. Ако ништа друго, они су само учинили Кремљ одлучнијим, док су га приморали да преусмери свој извоз и финансијске токове у пријатељске земље попут других земаља БРИК-а, Кине и Индије – нешто што је можда немогуће преокренути на штету Русије и Европе , чији су односи сада спремни да остану затровани годинама које долазе чак и под претпоставком да је украјинска криза потпуно решена.
Штавише, чини се да санкције имају супротан ефекат од оног који су замислили западни политичари чак и на олигархе прве генерације, попут милијардера Алфа групе Михаила Фридмана. Фридман, чију нето вредност Форбс процењује на 12.6 милијарди долара, што га чини деветим у Русијиth најбогатији појединац, у октобру је био приморан да се врати у Москву из свог лондонског дома. У недавном интервјуу за Блоомберг Невс, милијардер је рекао да је у суштини био „истиснут“ прекомерним ограничењима која су онемогућила да напусти живот на који је навикао и чак је назвао своје огромне инвестиционе пројекте у Великој Британији током година „колосалном грешком“.
Отклањањем „олигарха“ са листе санкција чини се да се доносиоци одлука у ЕУ крећу у правом смеру. Да ли је то само ребрендирање или знак амбициознијег преобликовања европске политике санкција, тек треба да се види. Уосталом, како нас учи историја економских санкција, много је лакше увести него укинути.