Често се расправља о храни, као и о десетинама других „стратешких добара“, да морамо бити самодовољни у суочавању са претњама миру широм света.
Сам аргумент је веома стар, довољно стар за аргумент о самодовољности, као и за изводљивост заправо биће самодовољна, да је коначно дипломирала у статусу политичког мита. Ипак, ово је, нажалост, мит који одбија да умре. Онај који континуирано ставља европске нације на пут ка крхким ланцима снабдевања.
Конфликт у Украјини пореметио је црноморски извоз пољопривредних производа, подигао цене и погоршао високе трошкове енергије и ђубрива. Као велики извозници житарица и биљног уља, сукоби око Црног мора значајно ометају транспорт.
У Судану, комбиновани ефекти сукоба, економске кризе и лоше жетве значајно утичу на приступ људи храни и удвостручили су број људи који се суочавају са акутном глађу у Судану на око 18 милиона. Веће цене житарица из рата у Украјини биле су последњи ексер.
Ако борбе у Гази ескалирају широм Блиског истока (што је, на срећу, мање вероватно), то би могло да изазове другу енергетску кризу која би могла да доведе до раста цена хране и горива. Светска банка је упозорила да би, ако би се сукоб интензивирао, могао да доведе до значајног повећања цена нафте и погоршања несигурности хране, како на Блиском истоку тако и на глобалном нивоу.
Требало би да буде очигледно да је најсигурније снабдевање храном, снабдевање челиком или горивом оно које црпи из што је могуће више извора, тако да ако неко пресуши, или буде ухваћен у војној или дипломатској несрећи, онда је снабдевање у могућности да се поврати повећањем трговине кроз многе алтернативне канале. Тако је Катар, који је био одсечен током блокаде 2017. године, успео да настави углавном без утицаја упркос томе што је био затворен од свих својих суседа и не производи готово никакву храну.
Трајна популарност мита углавном зависи од начина на који је у интеракцији са нашом основном људском психологијом. Већина наше менталне хеуристике се учи за много једноставније проблеме. Начин на који смо научили да преживимо јесте да гомиламо и седимо на што већој гомили хране. Такође, природно нисмо склони да верујемо својим суседима, а камоли да се ослањамо на њих.
Прекинути наше праисторијске инстинкте и прихватити оно што су стога контраинтуитивна начела слободне трговине је стога прилично тежак задатак. Можда то објашњава зашто је слободна трговина и даље тако непопуларна у поређењу са протекционизмом упркос изузетно позитивном резултату који слободна трговина може да захтева за себе, самостално извлачећи милијарде из сиромаштва.
Убедити садашњу генерацију европских политичара да диверзификују своје снабдевање храном увек ће бити тешко – али добици су огромни ако угледају светло.
Региони попут Латинске Америке и Југоисточне Азије истичу се као региони у којима ЕУ има премало стратешке трговине. Бити на различитим хемисферама значи да су годишња доба супротна (или да имају веома различите климе у случају земаља југоисточне Азије као што је Малезија), тако да су користи од узајамних ланаца снабдевања природно комплементарне. Такве земље су припремљене за узајамно корисну трговину ради јачања стратешке безбедности.
Земље попут Аргентине производе велике количине меса, нешто што санитарна и фитосанитарна правила ЕУ (СПС) чине много тежим за увоз него што је потребно. Малезија је највећи светски извозник палминог уља, производи уља и масти потребне за десетине категорија хране. У поређењу са другим главним уљарицама, као што су соја, уљана репица и сунцокрет, које се могу узгајати у земљи, палма је уљарица која даје највећи принос. Учинити га јефтинијим и лакшим за увоз значило би сигурност хране у временима нестабилности, а јефтиније основне намирнице у доба мира смањењем трошкова.
Више трговине такође значи већи утицај и више транспарентности у ланцима снабдевања. Узимајући поново Малајце као пример, њихова пољопривредно-прехрамбена индустрија прихвата употребу блокчејн технологије и следљивости како би доказала да су њихови производи еколошки прихватљиви и без крчења шума. Трговина чини економски одрживе велике еколошке напоре да заштити животну средину. Насупрот томе, ствара међузависност са регионима широм света што смањује вероватноћу сукоба или кршења међународних правила уопште.
Велики француски економиста Фредериц Бастиат је написао: „Када роба не пређе границе, војници ће”. Он је посматрао моћ међузависности као миротворац. Диверзификација трговине је стога оба припрема и превенција. Политичари морају превазићи своје примитивне инстинкте и пустити да добра тече.
