Почетком 90-их настао је један од највећих ратних сукоба у Европи тог времена као резултат рушења изумрле Југославије, у тзв. Балкански рат. Психијатар Радован Караџић је 13. маја 1992. године постао први председник тзв. Република Српска, до 1996. Само четири године биле су довољне да Караџић буде познат као један од највећих убица и геноцидара у историји.
Радован Караџић је рођен 19. јуна 1945. године у Петњици, малој општини код Шавника, на подручју Црне Горе (Југославија). Његов отац: Вуко, бивши члан радикалне групе четници, Ухапшен је неколико година након рођења. Успио је да студира, али је за то морао да оде у Сарајево, Босна и Херцеговина. Године 1960. успео је да консолидује студије психијатрије и психологије, да ради у болници на Косову.
1986. основао је Српску демократску странку. Ако је Хитлерова идеја, када је предложено истребљење Јевреја и нижих класа у Другом светском рату, била да се успостави хегемонија аријевске расе у свету, идеја Радована Караџића, овај ултраортодоксни националиста је требало да спроведе у Балкана, уз пристанак Русије и Грчка, Велика Србија. Сан који ни данас многим олигарсима и политичарима у окружењу, укључујући и православне патријархе, није стран.
Више да би се то постигло, тих 90-их година постојао је проблем постојања муслиманске заједнице на подручју Сарајева и Босне и Херцеговине. За које је осмишљен сукоб, који је првобитно интелектуално осмислио Караџић, а подржао тадашњи председник Србије Слободан Милошевић. И на те датуме (1992-1996) почео је највећи покољ европских грађана муслиманског порекла у срцу Европе који је доживљен у последњих 30 година. Све европске земље су несрећно пропале, а та муслиманска заједница у срцу хришћанске Европе сматрана је анахронизмом. Од Тог Атроциоус Пинцер-а, можда је оно што је данас највише доспело у наслов: Опсада Сарајева.
Опсада Сарајева
Опсада Сарајева се несумњиво сматрала пуним етничким чишћењем, укључујући логоре истребљења. Хиљаде жена је силовано, а хиљаде их је истријебљено у редовима за крух у Сарајеву, бацајући гранате тако да су оне на смрт растргане. Снајперисти су немилосрдно убијали људе који су ходали улицом или се усудили да изађу по храну, укључујући и децу.
Неколико година нико ништа није урадио, док су Слободан и Радован наставили да уживају у својој моћи опсадом и одобравањем масакра. Мушкарци, жене и деца су тада немилосрдно истребљени, али посебно је крвав био масакр који је сам Караџић наредио 1995. године у Сребреници, лично усмеравајући снаге босанских Срба и охрабрујући их да створе подручје које није безбедно ни за чланице УН. У ствари, када је годинама касније оптужен за ратне злочине, оптужен је и да је наредио киднаповање чланова Уједињених нација.
Да би се све то постигло, његова прича и његово познавање људског понашања и масовне манипулације служили су да својим говорима харангују његове следбенике и продају им да све што раде користи том великом циљу, а то је спровођење те Велике Србије ослобођене етничких група која је била није до те расе.
Некрофагија у опкољеним градовима
Тако су пролазили месеци суочавајући се са нерадом остатка света. Русија је поздравила истребљење муслимана, док је остатак Европе ћутао уз млаке харанге, а САД су говориле о обећавајућем напретку у мировним плановима, али када је босански амбасадор при УН осудио случајеве некрофагије у опкољеним градовима, чинило се да се нешто променило у политичком мишљење о поменутом сукобу: можда срамота што се ништа не чини за те људе.
Друштвено и људско пропадање тих јадника подвргнутих варварству и неразумности рата које је промовисао тај луди лик био је такав да су у неким крајевима на крају јели мртве, како би се прехранили и преживјели неколико више дана. надајући се да ће стићи хуманитарна помоћ. Али овај је имао озбиљне препреке са својим именом: Слободан Милошевић и Радован Караџић.
У ноти издатој из седишта Уједињених нација, шпанска агенција ЕФЕ је објавила следеће:
“Преживјели у два источна града Босне и Херцеговине једу мртве због недостатка хране, извијестио је у уторак увече републички амбасадор при УН Мохамед Шаћирбеј.
Босански представник је истакао да му је информацију дао војни начелник регије Тусла, који није навео колико је случајева некрофагије регистровано у мјестима Запа и Череска.
Конвој са хуманитарном помоћи за град Череска блокиран је четири дана на граници од стране снага босанских Срба и "није се померио", додао је Шаћирбеј.
„Неколико агенција УН и посредник Сајрус Венс затражило је помоћ од председника Србије Слободана Милошевића и лидера босанских Срба Радована Караџића како би конвој прошао кроз то подручје.
Али конвој није прошао и као и многе друге опљачкале су га српске трупе. Чак је и УНХЦР, агенција Уједињених нација за хуманитарну помоћ која је радила у страшним условима у другим сукобима у различитим дијеловима свијета, објавила потпуну обуставу својих операција у Босни. Сам Садако Огата, представник Високог комесаријата УН за избеглице, објавио је тих дана: ...Срби одбијају да нашим конвојима дозволе приступ опкољеним подручјима у источној Босни, где има 100,000 људи, док Хрвати отежавају дистрибуцију помоћи у другим подручјима.
Крај сукоба
Рат се завршава потписивањем Дејтонског споразума у Паризу 14. децембра 1995. године, гдје Милошевић, Изетбегобич и Туђман дијеле пепео и лешеве након сукоба. Као и територија.
Било је скоро 200,000 убијених и више од 1,300,000 избеглица и прогнаних, од којих су велика већина муслимани. Пре сукоба на том подручју 90% становништва припадало је муслиманским етничким групама, након сукоба готово да није било никога.
Доласком трупа УН затекле су стотине масовних гробница и концентрационих логора чије фотографије нам показују да стање затвореника ни на који начин не завиди ужасу доживљеног у нацистичким логорима истребљења. Прави хорор о коме се у неким хроникама једва говори. Подсетимо се да је погинуло и око 320 војника Уједињених нација. Српске снаге су силовале између 20,000 и 40,000 муслиманских жена, било одраслих или деце. Ова информација довела је до тога да се масовно силовање по први пут сматра ратним оружјем за спровођење етничког и геноцидног чишћења.
Видевши сав тај ужас, међународни кривични суд одлучио је да процесуира, између осталих, и Радована Караџића 1995. године по оптужбама за геноцид, злочине против човјечности, уз три оптужбе за кршење закона ратовања и дуго итд. Али успео је да побегне новцем, али пре свега уз помоћ многих страствених верника који су у њему видели вођу који је успео да уништи највећи муслимански бастион у Европи. Што му је донело симпатије екстремно десних покрета у многим деловима света. До хапшења 2008. године у Енглеској, где је радио као лекар и стручњак за алтернативну медицину, под псеудонимом Драган Дабић.
Психопатски психијатар
Његово знање и обука као лекара и психијатра омогућили су Радовану Караџићу да створи алтер его, лик по имену Драган Дабић, и да буде сматран у својој заједници. Чак је имао и веб страницу. драгандавиц.цомод чега је и доброћудног изгледа, са седом косом и дугом брадом истог тона, зарађивао као алтернативни лекар, лечећи пацијенте и пишући чланке о алтернативној медицини у часопису Здрав живот, чији је директор Горан Когић, чувши вест, рекао је: „Свако би желео да буде пријатељ са особом коју сам упознао.
Без сумње, његов фанатизам је одиграо одлучујућу улогу у једном од најмрачнијих периода његовог живота и такође, по многима, праћен извесном психопатијом, будући да је од бриге о старијима прошао до убијања или наређивања убијања хиљада људи. .
У марту 2016. кривични суд у Хагу осудио га је на 40 година затвора, иако је касније осуђен на доживотну, јер је проглашен кривим за геноцид и ратне злочине између 1992. и 1995. године. на периферији У Међународном суду у Хагу постојале су стотине следбеника који су организовали нереде, при чему су полицијске снаге морале да делују снажно како би избегле веће проблеме.
Напомена аутора:
У овој хроници у којој сам помешао Балкански рат и лик радикалног српског политичара и такође психијатра, нисам желео да пропустим прилику да сагледам верски радикализам који је заиста био у основи овог сукоба. Понекад када неки парламенти у свету донесу законе у вези са новим веровањима, као што се тренутно дешава у неким парламентима у свету, да одлуче да ли су секте или не, или како да делују против њих да би избегли жаљење, они су није гледано. изнад историје и онога што изазивају радикалне конфронтације између великих религија.
Било би згодно да се, када се говори о питању секти или веровања других, то ради на отворен начин, а не из идеолошке перспективе која производи наше сопствено уверење. Сукоб који је настао деведесетих година на Балкану је пре свега етничко-верски сукоб. Другачије од онога што се тренутно дешава у Појасу Газе, на пример. Нешто ћу анализирати други пут.
Библиографија.
Караџић, прича о „гуруу“ алтернативне медицине који је осуђен за геноцид – ББЦ Невс Мундо
За референце на Балкански рат и самог Караџића, охрабрујем читаоце да користе интернет претраживаче како би пронашли све информације које сматрају. Исто тако, погледајте ужасне фотографије које можете пронаћи на различитим местима о томе шта се догодило у том сукобу.
Оригинално објављено у ЛаДамадеЕлцхе.цом
