Норвешки универзитет за науку и технологију представио је резултате студије која је истраживала испитивања „чаробњака“. Научници су открили да се слична суђења у Норвешкој нису завршила све до 18. века, а стотине оптужених су погубљене. Према универзитетском саопштењу, „лов на вештице“ био је широко распрострањен у Норвешкој у 16. и 17. веку. Према достављеним подацима, за то време је око 750 људи оптужено за вештичарење, а око 300 њих осуђено на смрт. Многи од ових несрећника су спаљени на ломачама. Истраживачи такође примећују да међу погубљеним „чаробњацима“ постоји значајан број Саамија. На пример, од 91 особе осуђене на смрт у Финмарку током наведеног периода, 18 су били Саами. Материјал за проучавање научника постао је преживели судски записник тог времена. Њихова студија је омогућила да се открију неки детаљи процеса.
Тако је тим историчарке Елен Алм из судских списа утврдио да су три Самија оптужена за вештичарење: Фин-Кристин, Ен Аслакдатер и Хенрик Меракер. Последњи од њих је на крају осуђен на смрт. „Пошто су многи Саами имали имена која звуче норвешки, можда их је било још више“, примећују истраживачи.
Историчари су идентификовали неколико потенцијалних разлога зашто је страшни прогон вештичарења коначно окончан у 18. веку. Током суђења „вештицама“ у 16. и 17. веку, употреба мучења за извлачење признања била је незаконита, а осуђеним „злочинцима“ је било забрањено да сведоче. То је значило да осуђена „вештица“ није могла да открије имена других „вештица“. „Али не ретко у случајевима вештичарења, закон је често затварао очи“, каже коауторка Ан-Софи Шотнер Скар. – Коришћена је тортура, а осуђене „вештице“ су приморане да именују своје „саучеснике“. Слово закона је тумачено веома различито и то је довело до многих суђења „вештицама“. „Али крајем 17. века судска пракса је почела да се мења. Неке судије су постале строжије, захтевале су неопходне доказе и више нису толерисале употребу тортуре.
Крајем 17. века све је више судија почело да поштује закон, што је отежавало изношење предмета вештичарења на суд. „Како можете доказати наводни злочин ако више није прихватљиво присиљавати некога да призна?“ – ово је питање које постављају савремени истраживачи, напомињући да се када је престао прогон вештичарења појавио још један механизам контроле и сузбијања. Саамска религија: мисионари су се појавили на сцени. „Изгледа да су мисионари преузели од правосудног система да се 'баве' саамском религијом и њеном праксом,” каже Шотнер-Скар. За то постоје добри докази у мисионарским извештајима из осамнаестог века.
„Неке од ових мисионарских извештаја је ужасно за читање. Налазимо описе Саамија који се баве „ђаволским враџбинама“. Мисионарски извештаји показују да су саамску религију неки још увек тумачили као враџбину и дело ђавола, иако се чинило да правосудни систем више није заинтересован за то“, каже она.
Свештеник Јохан Рандулф, аутор Неројевог рукописа, написао је да „јужни Саами имају много различитих богова, али сви они припадају ђаволу: 'Знам да је он, заједно са свим осталим [саамским боговима], сам ђаво “ – овако свештеник описује једног од јужних саамских богова, а такође описује иоик, традиционални саамски стил певања, као „сотонину песму”.
Фото: Документ из 18. века садржи податке Маргарета Мортендатер Трефаулт, оптужена за вештичарење / Дигитални архив
