Аутор Ерик Гозлан, мај 2024
Они који ме читају знају да нисам благ према Нетањахуовој влади и да браним идеју две државе (Израел и Палестина) на Блиском истоку. Нисам чекао израелски одговор на терористичке нападе Хамаса да бих то учинио. Међутим, пред актуелним таласом протеста и критика, не могу а да се не запитам: где су били сви ти демонстранти и политичари пре овог последњег рата? Зашто их никада нисмо чули да говоре о две државе? Зашто никада нису отишли у Газу или Рамалу? Одговор је једноставан: није их било брига за Палестинце.
Ћутање о Асадовим злочинима и унутарпалестинским сукобима
Када је Асад масакрирао хиљаде Палестинаца, они су затворили очи. Свет је остао нем пред злочинима које је сиријски режим починио над палестинским избеглицама. Када су се две палестинске фракције, Фатах и Хамас, међусобно поклале у братоубилачкој борби, ови исти критичари су зачепили уши. Ово ћутање саучесника открива алармантну равнодушност према стварним патњама Палестинаца.
Селективни гнев: Израел као жртвени јарац
Када Израел нападне, сви они излазе на улице, машући знаковима и скандирајући слогане. Али када Руси, Асад или други убијају Палестинце, они ћуте као кукавице. Ово селективно згражање демонстрира очигледан двоструки стандард, где критика Израела постаје фасада идеологије или политичке агенде, а не право саосећање према Палестинцима.
Студентски протести и сложеност слогана
Млади студенти протестују за Палестину, што је њихово право. Међутим, пре него што протестују, морају да разумеју одређене слогане. Они узвикују „Две државе“, али истовремено позивају на уништење Израела са слоганом „Од реке до мора“. Ова очигледна контрадикција открива или неспоразум или манипулацију политичком и историјском реалношћу.
ЛГБТ покрети и непознавање стварности у Гази
ЛГБТ покрети су на улицама да бране Палестинце. Међутим, кључно је да знају да се у Гази убијају хомосексуалци, а многи од њих су тражили политички азил у Израелу. Ово непознавање стварних услова живота Палестинаца у Гази још једном показује дубоку равнодушност прерушену у солидарност.
Тишина феминистичких покрета
Такође је забрињавајуће приметити ћутање феминистичких покрета пред силовањима израелских жена. Када су Израелке жртве сексуалног насиља, ови покрети, који тако брзо осуђују неправду на другим местима, остају чудно тихи. Овај недостатак подршке открива још један узнемирујући двоструки стандард. Женска права не би требало да буду селективна; треба их бранити универзално, без обзира на националност или порекло жртава.
Демонизација Израела у француским медијима
Јуче је израелски премијер интервјуисао један француски телевизијски канал. Руља је била на улицама да вришти скандал. Како би телевизијски канал могао дати глас „криминалцу“? Где су били сви ти људи када су Асад или Путин били на телевизији? Одговор је једноставан: ћутали су као кукавице. Овај медијски двоструки стандард подстиче пристрасну и неправедну перцепцију израелско-палестинског сукоба.
Опште незнање о ционизму
Забављао сам се питајући кориснике интернета који су повраћали на ционисте шта је ционизам. Нико није могао дати тачан одговор. Ово широко распрострањено незнање показује манипулацију јавним мњењем и употребу сложених термина без разумевања њиховог правог значења.
ЛФИ и политички опортунизам
Ла Франце Инсоумисе, екстремно левичарска француска политичка партија (ЛФИ), политичка партија у опадању, нада се да ће добити неке гласове заједнице сурфовањем антиизраелским таласом. Штета за њих, али не иде, јер већина људи у Француској схвата да није све црно-бело. Овај политички опортунизам још једном показује како се палестинска ствар искоришћава у изборне сврхе.
Кључно питање: која Палестинска држава?
Ако бих морао да расправљам са Меланшоном или његовим поручницима, имао бих само једно питање за њих: они желе палестинску државу, што је добро, али велика већина Израелаца то тражи годинама. Питање је која Палестинска држава? Јер да су заиста познавали ситуацију, схватили би да становници региона Рамала не желе да живе са становницима Газе, да међу Палестинцима постоји грађански рат. Дакле, коју Палестину желе? Онај Хамаса или Палестинске власти? И пре свега, како постићи ово стање?
Рима Хассен: саучесничко ћутање
Нећу да причам о Рими Хасен, која је реквизит за Меланшона и која је најкукавичнија од свих. Када је Асад убио Палестинце, остала је веома ћутала. Једино питање би било: чему ово ћутање? Овакав став још једном открива лицемерје и манипулацију оних који тврде да бране Палестинце.
Да ли је Израел толико критикован зато што је јеврејска држава?
Коначно, легитимно је запитати се да није због тога што је Израел јеврејска држава толико критикован. Ово питање, иако деликатно, не може се занемарити. Антисемитизам, дубоко укорењен у историји, могао би да одигра улогу у жестокости и селективности критике упућене Израелу. Зашто се Израел тако често демонизује у контекстима у којима су друге нације криве људска права кршења остају непримећена? Ова пристрасност открива забрињавајућу пристрасност коју треба испитати и испитати. Неопходно је осигурати да се критике заснивају на чињеницама и принципима универзалне правде, а не на скривеним предрасудама или дискриминацији.
У закључку
Овај чланак нема за циљ да безусловно брани Израел, већ да разоткрије лицемерје одређених критичара који палестинску ствар користе као политичко оруђе, а да притом не маре за добробит Палестинаца. Пут ка миру захтева препознавање ових двоструких стандарда и искрену посвећеност решењу са две државе. Критика мора бити поштена и заснована на чињеницама, а не на слоганима или скривеним плановима. Императив је да бранитељи људских права, активисти за женска права и заговорници права мањина усвоје досљедан и поштен приступ, без одабирања својих узрока на основу својих политичких предрасуда.