Бити албино дете у Африци је као да носиш трајни надгробни споменик на раменима. Када се роде, обично бивају, у многим случајевима одбачени, у другима продати онима који их убију и тргују њиховим остацима. У другим, најгорем, одгајају их као псе док не одрасту и у раној младости их убијају и раскомадају да би продали све од длаке до гениталија као афродизијаке. Деца албино у Африци злата су вредна.
Када Европа говори о еволуцији, о Агенди 2030, о вредностима, заборављамо третман који добијају милиони људи широм света. Жене су уклоњене из академске обуке, подвргнуте понижавајућим браковима и сакривене иза одеће типичне за средњи век него за двадесет први век. Ми Европљани и Американци осећамо обавезу да протестујемо, измишљајући непостојеће геноциде или се забављамо учвршћујући уверења која нас спречавају да се приближимо тами која влада у хаосу црне Африке. Пакујемо храну и препуштамо другима да раде прљаве послове уместо нас. Како би песник рекао: нека други говоре о владавини света и његовим монархијама, док путер и меки хлеб управљају мојим данима. Али постоје питања која се не могу занемарити, а питање албино (проклете) деце Африке је једно од њих.
Када албино дете рођен, мора да буде прихваћен од породице. Ако не, њихов живот ће бити веома кратак. Ово прихватање је једини начин да преживе. У областима као што су Сијера Леоне и околне земље у којима преовлађују магична веровања и сујеверје, признање од стране породице значи да се и дете и његово или њено окружење сматрају погођеним. Није одбачен, али је издвојен.
зеру или невидљиви како се називају у свахили језик, обично се задаве при рођењу, па чак и сахрањују далеко од села да би њихови остаци почивали у миру. Њихови гробови нису обележени да не би били оскрнављени и породица их заборавила. Међу многим афричким народима постоји широко распрострањено веровање да су они љигавци, бића која ће, ако живе, донети лошу срећу људима. Међутим, ако умру, ствари се мењају. У чланку из априла 2009, у часопису КСЛ Семана, у Шпанија, на основу сведочења једног од ове деце, који је бродом стигао на обалу Средоземног мора, по имену Мосзи, могло се прочитати следеће:
... Каже да не жели да се врати у своју земљу јер се плаши да ће бити убијен и прождеран у ритуалу црне магије. Пре него што је умро, мачетама су му ампутиране руке и ноге. Од њихове крви, врачеви би правили чорбу звану мути. Са прстима руку амајлије. Са његовим гениталијама сексуални напитак ефикасан као Виагра. Свака његова кост злата вреди. Свака фаланга може да се користи за огрлицу…
Све наведено је тачно. За ове остатке се плаћају значајне суме новца. У 2009. кост би могла да кошта и до 1,500 долара. Замислите сада. Током векова, албиноси су, као и Јевреји, истребљени у спором геноциду. Неки од првих настављају да буду топовско месо, други покушавају да се бране од остатка света који их осуђује да покушавају да живе у миру. Проклета веровања, изопачене идеје, на крају преовладавају у глобализованом свету где преовладава страх.
Бројке тог времена су шокантне (2009): само у Танзанији, 41 је киднапован и убијен у последњих годину дана. Још 10 у Бурундију. Седам у Малију у Камеруну… И тако земља за земљом цифра се немилосрдно повећава.
Салиф Кеита, еминентни албино музичар рођен у Малију, чија се музика још увек чује, рођен је 1949. у Ђолиби, на централном југозападу тадашњег француског Судана. Он се сматра златни глас Африке и избегао је атентат јер је био директан потомак краља Сундијате Кеите (1190-1255) који је био оснивач империје Мали. И поред тога, у свим интервјуима у којима се та тема помиње, признаје да је избегао смрт због своје лозе, али да га је породица одбацила и да је био скривен од друштва јер се сматрао љигавцем у Мандинго култури. Он уверава да се албиноси настављају жртвовати и данас и уопште када у било којој од земаља у којима владају ова јадна и сујеверна уверења та деца бивају киднапована и са њима се жртвују како би се постигли бољи резултати на изборима. Уопште, и сам Кеита признаје да их у његовој земљи, чак и данас, ако оду у болницу, лекари обично не дирају у случају да их ухвати пех.
Године 2023, пре само годину дана, у новинама Ла Републица (1) могао се прочитати један од његових наслова: Живети у страху: албино деца и одрасли у Африци убијају се због трговине органима. Прошло је више од 24 године од позивања у претходном чланку (2009) на овај и све је остало исто. Али најгоре је што не постоји закон који регулише ово питање. Од Интерпола, до Брисела и различитих влада током година, изгледа да нико није деловао ефикасно. Чаробњаци који су спроводили ове праксе су ухапшени, али су у већини случајева морали да буду пуштени, јер нико није хтео да сведочи против њих. Европа пере руке од тога и то није питање које изгледа интересантно за Кривични суд у Хагу, чак и ако се ради о пуноправном геноциду.
У уводу истих претходних новина је наведено: Једна кост албино особе на црном тржишту може да вреди око 1,000 евра. Недавни извештај Уједињених нација наводи да „комплетан сет“ достиже до 60,000 Евра Знамо тачно шта значи 1,000 евра или 60,000 евра у непостојећем привреда тог подручја света. Зашто постоји извештај Уједињених нација од 2023. године, а ништа није учињено поводом тога? Ко купује ове амајлије? Зашто се и продавац и купац не гоне на прави начин?
На крају, то је подло тржиште за трговину људским остацима које промовише геноцид који се у једном делу света практикује стотинама година. Али кога брига, на крају крајева, то није довољно за телевизијски ријалити, нити би његово ширење било шта допринело било ком пристојном медију. Друштво уопште и наше, оно о благостању више, имамо превише пупка у којима можемо да гледамо себе, док настављамо свађати се" за људска права у свету. Али да ли се заиста бори? Питам се, или је то само пропаганда.
Референца ЛаРепублица.ПЕ ovde
