Године 1996. објавио сам извештај под насловом АП, болест за 21. век. Радио сам као службеник за штампу у канцеларији за клинику за болести зависности када сам радио телевизијску серију тзв. Групна терапија, интервјуисао сам медицинску сестру која је била Зависник од људи. Није могла да разуме своје дуготрајне или проблематичне везе без привржености коју је стекла психолошки и физички везаност за неку особу. Том приликом разговарали смо о феномену родног насиља и сталном злостављању коме је била изложена целог живота, са насилним оцем и животним партнерима идентичних карактеристика.
У то време сам се, ништа се није променило, бавио проучавањем нових веровања и нових верских покрета, и било ми је јасно да је та везаност или зависност од људи, од које бисмо у већој мери сви могли да трпимо у неком тренутку свог живота. животи, било би питање, не толико манипулације којој би могли да будемо подвргнути од стране људи који припадају одређеној групи веродостојности, колико наших емоционалних недостатака или самопоштовања. То ме је навело да се запитам да ли смо ми сами у великој мери или делимично криви што смо упали у чељусти појединих савремених предатора који само покушавају да манипулишу нама у своју корист.
У оваквом приступу феномену од Сузависност и нови верски покрети, размишљао сам да се удубим у неке случајеве који су ми се десили, како сам поступио и пре свега у оно што ме наводи, после година, да буде јасно да смо на крају сами архитекти (кривци) за своју приврженост било којој врсти групно, обредно или манипулативно окружење оних око нас, било религиозно, друштвено, културно или политичко. Током овог путовања видећемо како се мој начин посматрања група и перцепција о њима развијао 80-их и 90-их и овај који имамо сада.
Имао сам срећу да студирам у прилично либералној верској богословији касних 70-их и стога никада нисам задржао фанатичан став о концептима истине, бога или радикалних духовних осећања и веровања, што ми је увек много помагало да анализирам са одређеном строгошћу и тоталитарношћу. дистанцира свако уверење које други има.
Један од мојих првих контаката био је касних 70-их на препуној железничкој станици. Било је касно у ноћ и чекао сам да ухватим један од оних спорих и тешких ноћних возова за повратак кући. Имао сам три слободна дана након што сам скоро неколико месеци студирао без паузе. То сам и радио када је поред мене сео младић, мало старији од мене, који је од првог тренутка показао интересовање да успостави контакт са мном, а било ми је јасно када ми је пришао и рекао: –Здраво, могу ли да седнем овде са тобом? Видео сам те самог и помислио сам, зашто не ћаскам са њим? То ме је изнервирало и натерало да будем на опрезу, био је, да се подсетимо, крај 80-их (1980) и одмах сам помислио да хоће да флертује са мном. Међутим, мало запажање његове одеће, његовог држања и изнад свега чудности коју сам осетио када сам га видела са тупеом, упозорило ме је да ми је пришао припадник тадашње тзв. опасни култ, Харе Кришна.
Тих година, све што нас је удаљавало од наше Свете Мајке Цркве било је грешно и секташки, живели смо у друштву још прожетом побрканим идејама о сили Божијој и злоћудности ђавола. Све што се удаљавало од сенке анђеоских крила, приближавало се редуту најапсолутније таме. Биле су то грчевите године за све верске групе или покрете који су покушавали да напредују. Не заборављајући и друге да су у време франкизма повукли стигму терориста (Јеховини сведоци) или комуниста (Хермандадес Обрерас де Аццион Цатолица, између осталих група, укључујући све евангелисте).
Наравно да сам прихватила да га пустим да седне поред мене, причала сам са њим и дала се да ме заведе док је он одрађивао време. Можда би ми се више свидело да је обукао свој шафрани огртач, бубњеве и звона, па да певам са њим Харе Кришна, Харе Кришна, Кришна Кришна, Харе Харе. Покушао је да ме изманипулише да му купим књигу о његовој вери, коју је написао Бхактиведанта Свами Прабхупада, веома егзотичан лик за то време, иако са хиљадама пратилаца широм света. Не заборавимо, из даљине, да је деведесетих и сам Џорџ Харисон, члан Битлса, прихватио ова веровања након што је у детињству крштен као католик или протестант и био најбољи представник Прабхупада на западу. Никада се није осећао заробљеним или изманипулисаним, на основу многих јавних појављивања у одорама од шафрана и обожавања свог верског вође.
Наравно да сам се дао завести, и мада мој оскудан привреда претрпео мали неуспех, купио сам књигу. Било је веома касно и тај дечак је изгледао исцрпљено. Осим тога, сетио сам се ствари о злима која су се говорила о њима, да ако су трговали оружјем, да су трговали белим робљем, да је експлоатација деце итд. Никада нису процесуирани ни за шта од овога, мада је јасно да када сте скините цеви из клозета кућа, увек се може наћи мирис гована.
Међутим, те ноћи сам сазнао да за некога коме је потребна наклоност, са афективним недостацима и чак склоним зависност од људи та ситуација би била добар начин да се добије закачен, прво дечаку па групи. На крају, у мом случају ме је тај младић добро ушуткао, па ми га је чак и било жао (саосећао сам) и евентуално бих одвео контакт даље, увек контролишући времена, форме и просторе (при томе време када нисам дозволио да прође тренутак да прогутам знање), да није било његовог одбијања да омогући облик контакта ван групе.
Како су године пролазиле био сам у неком њиховом штабу и видео сам да никада нису плесали са ђаволом, да немају рогове ни оружје, и схватио сам да свако покушава да живи своје религија како може или како хоће. Свидело ми се што је Џорџ Харисон постао Харе Кришна и препознајем да сам певушио неке од његових мантри током пијаних ноћи. Данас имају седишта у свакој земљи у којој се налазе њихови следбеници и с времена на време излазе на улицу са својим шафранским огртачима, бубњевима и звонима да сакупе неколико новчића, продајући књиге или поврће. Њихов угљенични отисак је веома мали и данас су веома шарена група.
Међутим, још их има подли истражитељи који и даље воде спискове из 80-их и 90-их који их оптужују да су секташи, трговци оружјем и читав низ свађа из прошлости.
У следећем чланку ћу вам испричати неке анегдоте о Јеховиним сведоцима, такође тих година. О, и да не заборавимо да пустимо људе да живе у миру, све док не желе да на силу намећу своје идеје.
