Током недавног екуменског скупа „Синаксиса“ у Румунији, на тему „Блажени миротворци“, сведочанство појединих личности је детаљније истражено. Ево два надахњујућа сведока за данашњу Цркву, један са Запада, други са Истока.
аутор Мартин Хоеггер, ввв.хоеггер.орг
Маурицио Бевилаква, кларетинац и специјалиста за посвећени живот (Рим), размишља о праштању и миру у светлу чувене „Песме брата Сунца“ Фрање Асишког. Он напомиње да је овом тексту лако дати естетску или романтичну интерпретацију, али то не одговара Фрањиној намери. У ствари, 1225. године, када је написао ову песму, Фрањо је био скоро слеп и болестан, и умро је следеће године.
У ствари, треба да истакнемо централну улогу Фрањине духовне потраге. За њега је основно искуство братства и заједничког живота: у Христу смо сви браћа и сестре, сви једнаки.
Пред крај свог живота, веома је патио од недостатка љубави између гувернера („подестата“) града Асизија и бискупа. „Велика је срамота што нико не покушава да поврати мир и хармонију међу њима“, написао је он. Тада је, два месеца пре смрти, додао строфу о опроштају:
„Хваљен, Господе мој, кроз оне који опраштају због љубави према теби; кроз оне који трпе болест и искушење. Срећни они који трпе у миру, јер ће тобом, Свевишњи, бити овенчани.”
М. Бевилацкуа даје тумачење овог стиха. Ако би Фрањо напустио свет, требало је да буде братски према свима. Није могао да прихвати да се држава и Црква мрзе.
Фрањо је уверен да је за помирење потребна пре свега способност праштања. Али он не крије чињеницу да опрост може укључивати невоље. Пут Јеванђеља никада није био гаранција спокоја и људског успеха.
Зашто је Фрања желео да у ову химну унесе тему опроштаја? Да уочите дубоку хармонију између хвале створења и похвале опроштаја! Он позива на универзално братство које никога не искључује и укључује стварање.
Сестра Магдалена, из Манастира Светог Јована Крститеља (Есекс, Енглеска), упознао нас је са духовношћу Светог Силуана, светогорског монаха који је преминуо 1938. године, и који је проживео блаженство мира учећи и живећи љубављу према душманима.
Свети Софроније, ученик светог Силуана, подсећа нас да „они који истински проповедају мир Христов не смеју никада изгубити из вида Голготу... Зато ће права Црква која живи љубављу према непријатељима увек бити прогоњена.
Дух Свети нас учи да волимо своје непријатеље и да се молимо за њих да би се спасли. Силуане се молио сваке ноћи. Његова главна молитва била је да сви народи света дочекају Светог Духа и да буду спасени. Усредсредио се на оно што је битно: спасење.
Знао је да чак и у хришћанској заједници може постојати непријатељство. Да бисмо имали мир у души, морамо се навикнути да волимо особу која нас је увредила и да се одмах молимо за њу.
Као почетник, Силуан је у визији видео Христа, који га је научио да воли своје непријатеље. Од тада је желео да се угледа на Христа, који се молио за оне који су га распели.
За Силуана, љубав према непријатељима је критеријум за проверу стварности и дубине наше љубави према Богу. Ко одбија да воли своје непријатеље, неће упознати Господа.
Љубав према непријатељима је такође еклисиолошки критеријум: гоњена Црква која се моли за своје непријатеље је права Црква, а не Црква која организује устанке, па чак и ратове против непријатеља истине.
Силуан нам показује да, без обзира на спољашњу ситуацију, унутрашњи мир се чува ако се држимо Божје воље.
Међутим, мир није увек могућ због људске тежње за доминацијом или осветом. Али они који верују у Васкрсење никада не одустају од свог рада за мир.
Силоуане види везу између мира, љубави према непријатељима и понизности. „Душа понизног човека је као море; ако бациш камен у море, он за тренутак замагљује површину воде, а онда тоне у дубину. Ако изгубимо свој мир, морамо се покајати да бисмо га поново нашли.
Силуан предлаже богату теологију „синергије“: благодат се повећава када благосиљамо оне који нас проклињу, али је такође свестан да своје непријатеље можемо волети само милошћу Светог Духа.
Своје богато излагање С. Магдален завршава овом Силуаном молитвом, која веома добро изражава његову духовност:
„Господе, научи нас Духом Твојим Светим да волимо своје непријатеље и да се са сузама молимо за њих. Господе, излиј Духа Светога на земљу да те познају сви народи и да се науче љубави твојој. Господе, као што си се молио за непријатеље своје, тако и нас научи Духом Светим да волимо непријатеље своје”.
За друге чланке на ову тему погледајте: https://www.hoegger.org/article/blessed-are-the-peacemakers/
Илустрација: Фрање Асишког и Силуана са Свете Горе.
