Тарас Дмитрик, Лавов, Украјина
Када говоримо о миру који силази са неба, сматрамо да је тај мир благодат Божија, коју нам је дао сам Бог. „Мир свој дајем вам“ (Јован 14:27), каже Христос.
Међутим, како да разумемо друге Христове речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир. Нисам донео мир, него мач“ (Матеј 10:34)?
По мом личном уверењу, ове речи се односе пре свега на ученике Христове који под окриљем његовог имена и учења, уместо мира, доносе мач у свет, односно ратове, крв, убиства.
Последњих деценија посматрамо како режим руског диктатора Путина, под окриљем идеологије „руског света“, коју активно промовише Патријарх московски Кирил, редовно врши војну агресију на суседне државе. А своје највеће и најкрвавије агресије извршила је управо на две православне хришћанске земље: 2008. на Грузију, 2014. на Украјина, а још касније 2022. започела је војна инвазија руских трупа великих размера на територију Украјине. И већ трећу годину Украјинци живе под сталним гранатирањем, стотине хиљада војника и цивила су погинуле, укључујући 548 деце.
Како је Руска црква започела ратну пропаганду и оправдавање масакра у име илузорне идеје „руског света“?
Почетак ове приче лежи у далекој 1943. години, када је Јосиф Стаљин, истребивши стотине правог свештенства (епископа, свештеника, ђакона) – мученика и исповедника, створио привид, фантом Цркве, стављајући на њено чело свештенослужитеље-сараднике. послушни комунистичком режиму. Касније су се ови свештеници-сарадници скривали иза идеја борбе за мир и учествовали на међународним скуповима, где су промовисали идеје корисне за совјетску власт. Тада се у Цркви појавила тужна шала да неће бити Трећег светског рата, већ да ће бити таква борба за мир да ни камен на камену не остане. Митрополит Никодим Ротов, духовни отац и поглавар садашњег Патријарха московског Кирила Гундјајева, био је и члан ове групе духовника-сарадника. Али ако је Никодим Ротов деловао под окриљем идеја борбе за мир, Кирил Гундјајев данас отворено проповеда идеју „светог рата“, „сви војници који су погинули у овом рату иду у рај“ итд. Финска православна црква, Лав, отворено је рекла о тренутном стању руског православља:
„Породица православних цркава тренутно пролази кроз кризу и снажно је подељена. Наше модерно доба изнедрило је нови тоталитарни мит и идеологију под маском православља, који у стварности уопште не представљају хришћанство.
Пре неколико година још сам препознавао неке остатке православља унутар Московске патријаршије, али их је сада заменила мешавина руског месијанизма, православног фашизма и етнофилије. Потоњу поменуту јерес осудио је Цариградски сабор пре 152 године.
Данас Русија себе сматра једином силом Добра у свету, чији је задатак да се супротстави Западу који је потонуо у Зло. Ово, пак, представља манихејску јерес, у којој се свет дели на супротности: светлост и таму, добро и зло итд.“, нагласио је митрополит Лав пред Сабором Финске цркве. (Православна времена)
Дакле, шта наше Цркве треба да ураде да избегну стање у коме се тренутно налази Московска патријаршија? Заиста, оно што наша група ЕИИР-Синакис ради више од 50 година, чији је циљ стварање пријатељских односа између представника различитих хришћанских Цркава, у међусобном слушању и поштовању других у њиховој различитости.
Овај рат не би могао да буде да је Московска патријаршија поштовала право других да буду другачији. Мордвински етник Владимир Гундјајев постао је руски патријарх Кирил и осећа се као Рус. Ово је право његовог личног избора. Али зашто не поштује право Украјинаца или Грузијаца да остану своји? Данас Русија напада Украјина и друге државе постсовјетског простора на три фронта: руска војска, Московска патријаршија и пропаганда идеја „руског света“, рођених у Руској православној цркви 1990-их.
Треба напоменути да је Кремљ у великој мери преценио утицај идеја „руског света“, од којих су се брзо опоравили становници источних региона Украјине, који су видели да „руски свет“ није књижевност, музика и ликовна уметност. , али пре свега су то бомбардовања, посебно и цркве и манастири Московске патријаршије, убиства цивила, репресија над цивилним становништвом на окупираним територијама које су наводно дошли да „ослободе“. Руска војска је у Украјини показала своје право лице: погубљења цивила, пљачке и пљачке. Конкретно, током кратке окупације, руски војници су опљачкали римокатоличку богословију у Ворзелу код Кијева, где су чак украли машине за прање веша и тоалете и на својим тенковима их одвезли кући кроз Белорусију. Злостављање ратних заробљеника, отмице деце и кршење свих могућих правила ратовања навели су Међународни суд у Хагу да изда налог за хапшење ратних злочинаца Владимира Путина, Сергеја Шојгуа, Валерија Герасимова и других.
Рат који је Русија водила против Украјине оставио је за собом велику колективну трауму у украјинском друштву. Ова траума ће бити излечена најмање три генерације:
– Прва генерација која је директно преживела рат и била физички повређена или повређена;
– Друга генерација су деца људи који су преживели рат;
– Трећа генерација – унуци, који ће од својих родитеља и бака и дедова сазнати истину о ратним траумама.
Данас украјинско друштво прави егзистенцијални избор у корист европских вредности, брзо се ослобађајући проруских утицаја. Пре свега, Украјина се убрзано ослобађа од утицаја Московске патријаршије, која проповеда „руски свет“ уместо да проповеда мир Христов. Ова колективна послератна траума допринеће формирању сопственог идентитета, различитог од руског.
Послератни Европа успела да успостави дијалог после Другог светског рата, у циљу унапређења мира на европском континенту. Хришћанске Цркве нису остале по страни од ових процеса. Још 1970. године грчки православни митрополит Емилијанос Тимиадис и шпански католички свештеник Хулијан Гарсија Ернандо иницирали су редовне међународне међуверске сусрете између представника различитих хришћанских цркава. А наша екуменска група која говори француски негује идеју помирења и обнављања јединства Цркве више од 50 година. То је тежак рад који од нас захтева много труда, али ми смо данас овде да се нико никада неће усудити да позове на рат у име Христово.
НБ: Недеља, 7. јул, 24. јула, у оквиру 39. СУСРЕТА „СИНАКСА“, „Блажени миротворци“ (Мт. 5). Манастир Бранцовеану, Румунија (9-3. јул 9), Одржан је округли сто о трауми рата у Украјини. За Тараса Дмитрика мир који долази одозго је милост од Бога. Али како можемо ставити блаженство мира у везу са овом другом Исусовом речју: „не мислите да сам дошао да донесем мир“, пита он? Идеологија „руског света“ оправдава ове ратове, а патријарх Руске православне цркве Кирил отворено брани идеју „светог рата“, при чему Русија себе сматра снагом добра против таме Запада. (О „Руском свету” видети: хттпс://деск-руссие.еу/2024/2024/05/ле-монде-руссе.хтмл?амп=12).
