Антоније Велики (око 12. јануара 251. – 17. јануара 356.)
ПИСМО ДЕСЕТО
1. Благословена децо моја, пишем вам ово писмо да бисте знали да Га они који љубе Бога траже свим својим срцем и да им се Он одазива и даје им оно што траже.
Што се тиче оних који не прилазе Богу свим срцем, него сва дела своја чине из жеље да се хвале да би стекли људску славу, Он не чује њихове молитве. Напротив, Он се љути на њих јер су њихова дела лицемерна. Зато се у односу на њих испуњавају речи псалмопевца који каже: „Бог ће расејати кости оних који се противе Теби...“ (Пс. 52).
2. Заиста се Свевишњи Бог љути на њихова дела, није задовољан њиховим молитвама, и веома им се противи, јер они своја дела чине без верности и лицемерно их чине пред људима. Зато сила Божија у њима не делује, јер су слаби срцем у свим делима која предузимају. Због тога такви људи нису упознали доброту Божију са својим урођеним блаженством и радошћу, и њихове душе се умарају од њихових дела као под тешким бременом.
Неки од твоје браће су такви. Пошто не беху стекли ону силу која души сладости, из дана у дан је испуњава радошћу и весељем и распаљује у њој жељу за Богом, заведени су духом трулежи, и лицемерно су чинили своја дела пред људима.
3. А ти, љубљени мој и тако мили срцу моме, када принесеш Богу плодове свога труда, потруди се да се удаљиш од духа сујетне славе и победи га у свако доба, да би Господ примио ове плодове. од ваших и примите од Њега моћ коју Он даје својим изабранима.
Срце моје је у миру с тобом, љубљени мој, јер знам да ти не одобраваш дух таштине и да му се непрестано противиш. Због тога је ваш фетус свет и жив. Зато наставите да се опирете овом злом духу. Када је човек заиста започео праведна дела и упрегнуо се у напорну борбу, онда тај исти дух упада и покушава да му се придружи да га обузда у ономе што је започео, да не би учинио нешто поштено. Он је зао дух и зато се противи свима који желе да буду верни.
Многи су они због којих се радујемо што су верни и спремни да из милости дају сиромасима. Управо овај дух се бори против њих. Са другима спаја њихова дела, уништава њихове плодове и омета њихов пут, јер су и врлине и добра дела која људи предузимају помешани са људском славом. Чини се да такви људи доносе плод пре мушкараца, али у ствари није тако. Они су као смоква, која се издалека чини натоварена добрим плодовима, али када јој се приближи, налази се само горак плод без икакве слаткоће. Такво је стање свих оних који примају славу од људи. Људи мисле да имају превише плодова угодних Богу, а у стварности немају уопште. Штавише, Бог их је оставио да увену јер није нашао плод у њима. Зато их је лишио врхунске сласти свог божанства.
4. А ви, децо моја драга и вредна, потрудите се да се одупрете духу таштине. Одуприте му се и победите га. И сила Божија ће ти притећи у помоћ; она ће остати са тобом и дати ти снагу и топлину заувек. А што се мене тиче, молићу се да ова топлина остане у теби заувек, јер је права и нема лепшег од ње.
Зато, ако неко од вас нађе да у њему нема те топлине, нека је усрдно замоли, и она ће му доћи. То је слично ватри, на коју људи дувају да би се распалили, желећи да кувају оброк са поврћем. Када се ова ватра запали, вода добија горућу особину ватре, почиње да кључа, њена топлота се диже и кува поврће. На исти начин, браћо моја, ако нађете своју душу охлађену немаром и нерадом, настојте да је подигнете оплакујући њено стање, и топлина неће пропустити доћи и сјединити се са њом, дајући јој своју горућу особину. А душа која почне да ври обилаће добрим делима.
Када је краљ Давид нашао своју душу укочену и хладну, рекао је овако: „К Теби подижем душу своју“ (Пс. 142:8); „Сећам се старих дана и размишљам о свим делима Твојим...“ (Пс. 142:5); и још: „Пружам руке своје к Теби; душа моја Теби је као земља жедна“ (Пс. 142). Штавише, схватите, љубљени моји, шта је Давид урадио када му је срце било отврднуто: напрезао се док му врелина поново није распламсала срце, да би могао да каже: „Срце је моје спремно, Боже...“ (Пс. 6). И поново је стекао лакоћу своје даноноћне службе.
И тако поступаш, да би те устројство срца свога сјединило у светлости и топлини Божанства, да би ти Бог открио велике и неизрециве тајне.
И молим вас да сачувате своје тело, душу и дух нетакнутим све док вас не одведе у стан Своје доброте – на место где су стигли наши свети оци.
Будите у радости Господа нашег, Коме приличи слава сада и у векове векова, Амин!
Фотографија: Православна икона Вазнесења Господњег.
