САЛУДМЕНТАЛ ( Оригинал на шпанском ) Пленарна седница Грађанског одељења Врховног суда, у својој одлуци СТС 960/2024 од 9. јула и објављен 12. као одговор на жалбу након пораза у Покрајинском суду Шпанског психијатријског друштва (СЕП), признаје да мишљења и оштре критике које Грађанска комисија за људска права (ЦЦДХ и ЦЦХР) упућује на психијатријска злоупотребе као што су оне учињене употребом психотропних лекова, принудне институционализације, електрошокова, психохирургије и других, „нису лишене довољне чињеничне основе“, те стога одлучује да заштити право на њихово изражавање, чак и на груб начин, као они су од „несумњивог општег интереса“, како је транскрибовано у овом изводу из пресуде:
„Публикације о којима је реч баве се питањем од несумњивог општег интереса: дебатом о одређеним праксама у области психијатрије. Обимна документација коју су доставили тужени јасно показује постојање ове расправе. Извештаји известилаца УН које су поднели оптужени (конкретно, 2017.Извештај специјалног известиоца о праву сваког на уживање највишег могућег стандарда физичког и менталног здравља“ и 2018 „Годишњи извештај Високог комесара Уједињених нација за људска права“ о „Менталном здрављу и људским правима“) су добра илустрација значајне друштвене, политичке и научне дебате о питањима која су обрађена у испитиваним публикацијама.
Дебата о одређеним психијатријским праксама, а посебно о присилној институционализацији, употреби психотропних лекова, посебно када су пацијенти деца или адолесценти, или хируршких или електроконвулзивних третмана, од посебног је значаја у данашњем друштву.
Штавише, виши суд потврђује, „упркос грубости неких његових израза (...), његов садржај је директно везан за јавну расправу у демократском друштву (...) И део је понашања које примећује ЦЦДХ да активно интервенише у друштвену дебату о психијатрији кроз своје публикације.”
На основу тога, Врховни суд је одлучио да Шпанско психијатријско друштво (СЕП) мора да сноси критику Комисије за грађане о Људска права. (ЦЦХР) и Цомисион Циудадана де Дерецхос Хуманос де Еспана (ЦЦДХ).
Салвадор Фернандез, председник шпанске комисије за грађане на Људска права, након што је сазнао за казну, изјавио да:
„Важно је да постоји заштита како би се сазнало о безбројним злоупотребама које се врше у области психијатрије и дошло је време да се спроведу драстичне реформе на које позивају СЗО, УН, а пре свега жртве. , вековног система који је донео више бола него славе, захваљујемо свима који на овај или онај начин раде на разоткривању и заустављању психијатријског злостављања, а из нашег тима подстичемо друштво да не ћути и денунцирати кроз ввв.салудменталидерецхос.орг све злоупотребе у области психијатрије, било да се ради о етикетирању и давању опасних психотропних лекова деци, принудном лечењу, недостатку информисаног пристанка, присилној институционализацији или употреби електрошокова, што су лекари и стручњаци за људска права у бројним приликама описали као мучење.”
ЦЦХР је 1969. суоснивала Црква св Scientology и професора емеритуса психијатрије др Томаса Шаша као независног чувар менталног здравља у време када пацијенти су институционализовани, малтретирани, лишени уставних, грађанских и људских права и препуштени сами себи.
Како наводи суоснивач ЦЦХР Тхомас Сзасз:
„Они су тада били једина организација, а и даље су једина организација, која је била активна у покушајима да ослободе менталне болеснике који су били затворени у душевним болницама са којима није било ништа, који нису починили злочине, који су желели да изађу из болница. И то је за мене био веома вредан разлог; то је још увек веома вредан разлог. Требало би да поштујемо ЦЦХР јер је то заиста организација која је по први пут у људској историји организовала политички, друштвено, међународно значајан глас за борбу против психијатрије. Ово се никада раније није догодило у људској историји.”
ЦЦХР и националне и локалне подружнице широм света дуго се боре да поврате основна неотуђива људска права у области менталног здравља, укључујући, између осталог, потпуну информисаност пристанка на медицински легитимитет психијатријске дијагнозе, ризике психијатријских третмана, право на све доступне медицинске алтернативе и право да одбије било који третман који се сматра штетним.
У пресуда Покрајинског суда у Мадриду 64/2024 од 10. фебруара, на коју се жалио СЕП, судови су објаснили да ЦЦХР и ЦЦДХ:
„има за циљ борбу против злоупотребе у психијатрији, а посебно против прописивања од стране ових професионалаца лекова за лечење менталних болести и болести, а њен рад је препознао и специјални известилац Комисије УН за људска права који је 1986. године изјавио да је помогао у доношењу бројних закона из области менталног здравља у одбрани и очувању права појединаца према Универзалној декларацији о људским правима, члановима Комитета за права детета при Уједињеним нацијама и разним члановима Представничког дома САД. представника и Конгреса и Сената Калифорније.”
У свом тексту, пресуда Врховног суда укључује, с једне стране, видео документарне филмове у којима ЦЦХР показује своје доказе и снажне изјаве, мишљења и забринутости:
„С друге стране, веб локација ввв.ццхр.орг.ес, чији садржај поседује и управља ЦЦХР (Грађанска комисија за људска права), пружа приступ 8 документарних филмова који објашњавају шта они сматрају 'психијатријским злостављањем'.
Такође, „информативни материјал“ који се налази на веб страници хттпс://ввв.ццдх.ес Цомисион Циудадана де Дерецхос Хуманос де Еспана (ЦЦДХ) где постоји 19 летака са веома јаким насловима, као што је „Дрогирање деце. Психијатрија уништава животе. Извештај и препоруке о лажној психијатријској дијагнози и принудном дрогирању младих”; „Смртоносна ограничења. Психијатријски 'терапеутски' напад. Извештај и препоруке о насилној и опасној употреби стезних средстава у установама за ментално здравље”; „Бруталне терапије. Штетни психијатријски 'третмани'. Извештај и препоруке о деструктивним праксама електрошокова и психохирургије”; или „Психијатријска злоупотреба, субверзија медицине. Извештај и препоруке о деструктивном утицају психијатрије на здравствену заштиту», између осталог.
Шпанско друштво за психијатрију жалило се на демонстрације у којима су ЦЦДХ и други тврдили да су „психијатри криминалци, претходници геноцида, одговорни за ерозију образовања и правде, хушкачи лек зависници, трговци дрогом, преваранти или менаџери насиља и тероризма, да су неки психијатри сексуално злостављали своје пацијенте, па чак и да „[не]постоји неутврђен број принудних абортуса у Шпанија од стране психијатара, умешаност немачких психијатара у нацистички холокауст [за шта се Немачко удружење психијатара јавно извинило], расна дискриминација” и други описи и изјаве чињеница.
Прво грађанско веће Врховног суда закључило је да је пресуда на коју се жалио СЕП правилно применила критеријуме судске праксе за решавање сукоба између слободе изражавања и права на част.
А с обзиром на контекст у којем су дате дотичне изјаве, и поред тога што би се неке од њих могле сматрати озбиљним, наводи се у пресуди, понашање ЦКДХ у издавању ових публикација део је јавне расправе од великог значаја у данашњем друштву, тако да би пристанак на уклањање оваквих публикација био претерано ограничење слободе изражавања које не би било оправдано императивном друштвеном потребом.
СЕП се такође жалио на изјаве, попут оне психијатра др Тхомас Сзасз кад каже „Психијатрија је вероватно најразорнија сила која је утицала на друштво у последњих 60 година“, или „Психијатрија служи као машина друштвене контроле која понекад постаје средство друштвене и политичке освете“, између осталог.
СЕП је тврдио да слобода изражавања не би требало да обухвата такве изјаве, којима је Врховни суд противречио, налазећи да се изјаве и критике ЦЦДХ и ЦЦХР шире у јавној дебати о психијатрији.
У пресуди Врховног суда се понавља важност слободе изражавања у контексту дебата од јавног интереса, чак и када критике могу бити увредљиве за одређене субјекте или професионалце, у складу са оним што је рекао апелациони суд. И управо овде Врховни суд наводи да:
„Ова превага слободе изражавања над правом на част приликом изражавања мишљења о стварима од општег интереса јавља се чак и када је изражавање мишљења на груб, нељубазан или увредљив начин и може да изнервира, узнемири или узнемири особу на коју се изјава односи. у питању, јер то захтевају плурализам, толеранција и дух отворености, без којих нема демократског друштва.
Као што су пресуде Европског суда за људска права од 8. новембра 2016, Магиар Хелсинки Бизоттсаг против Мађарске, 13. марта 2018, Стерн Таулатс и Роура Цапеллера против Шпаније, 20. новембра 2018, Торанзо Гомез против Шпаније, и 11. маја, Луем Халет против 2021. У држави, слобода изражавања не штити само идеје које су позитивно прихваћене или које се сматрају неувредљивим или равнодушним, „већ и оне које вређају, шокирају или узнемиравају“. А пресуда Уставног суда 226/2016 од 22. децембра, позивајући се на претходне пресуде, каже да су „у широким оквирима датим слободи изражавања, према нашој доктрини, заштићене „оне манифестације које, иако утичу на част других, су откривене као неопходне за изношење идеја или мишљења од јавног интереса”“.
