9 C
Брисел
Субота, 9. новембар 2024
култураЈеврејско питање и бугарска кинематографија

Јеврејско питање и бугарска кинематографија

ОДРИЦАЊЕ ОД ОДГОВОРНОСТИ: Информације и мишљења у чланцима су они који их износе и за то су сами одговорни. Публикација у The European Times не значи аутоматски прихватање става, већ право на његово изражавање.

ПРЕВОД ОД ОДГОВОРНОСТИ: Сви чланци на овом сајту су објављени на енглеском. Преведене верзије се раде путем аутоматизованог процеса познатог као неуронски преводи. Ако сте у недоумици, увек погледајте оригинални чланак. Хвала на разумевању.

Гост Аутор
Гост Аутор
Гост аутор објављује чланке сарадника из целог света

Бисерка Граматикова

Година је 1943. и Бугарска је управо рекла Хитлеру да неће примити бугарске Јевреје. Неиспричана, али истинита прича о томе како је скоро 50,000 јеврејских Бугара спасено од депортације и смрти – истинита прича из заборављеног поглавља европске историје. Велике европске силе су у рату и краљ Борис ИИИ од Бугарска мора изабрати страну или бити пометен. Како моћ цивилног друштва у Бугарска надмудрио нацисте и спасио скоро 50,000 јеврејских живота!

Тема Холокауста је још увек тешко схватљива, али уметност, а посебно филм, не престаје са покушајима. Као резултат тога, имамо филмове који су постали безвременски класици: Живот је леп Роберта Бенинија, Софијев избор Алана Пакуле, Шиндлерова листа Стивена Спилберга, Пијаниста Романа Поланског и многи други.

У другој половини 1950-их, бугарска кинематографија, коју је 1947. године национализовала нова комунистичка власт, почела је да осећа благи напредак. Нове снаге и идеје уливају се у стваралачки живот услед Стаљинове смрти, што мења ток друштвеног развоја у земљама оријентисаним на СССР. Један од најважнијих нових трендова у уметности је жеља за рекреацијом сложенијих, двосмислених ликова у акутним животним ситуацијама.

Овај нови стваралачки дах, додуше са малим закашњењем, стиже и до бугарске кинематографије, која себи дозвољава да имитира развијенију светску кинематографију.

Педесетих година прошлог века дебитовали су неки од најистакнутијих бугарских редитеља, укључујући Рангела Валчанова. Већ у свом дебију филм „На малом острву“ Валчанов је радио са сценаристом Валеријем Петровом. Филм је намењен онима који су рођени после победе фашизма, који су заборавили ужас и скупоћу тог историјског времена. Ликови су затвореници на острву у Црном мору који планирају бекство.

Централни комитет Бугарске комунистичке партије оптужује филм за песимизам и изгубљен осећај за историјску перспективу. Власт посматра филмску индустрију, спремна да пресече све покушаје „идеолошких скретања” са општеприхваћене званичне историјско-политичке линије. Ипак, филм је остао у историји као један од најбољих остварења на нашим географским ширинама за своје време.

„Звезде“ (нем. Стерне) је играни филм (рат, драма) из 1959. у режији Конрада Волфа и Рангела Валчанова. Сценариста копродукције између Бугарске и ДДР је Ангел Вагенштајн.

Радња говори о догађајима из 1943. године, када се група нацистичких војника који су пратили грчке Јевреје у логор смрти Аушвиц зауставила у малом бугарском граду.

Валтер (Јирген Фрорип), подофицир немачке војске, скептичан и интелектуално несигуран, најнеочекиваније чак и за себе, заљубљује се у јеврејску девојку Рут (Саша Крушарска). Ово ново осећање га тера да преиспита шта се дешава око њега и суочава га са нехуманом природом фашизма.

У својој суштини, филм „Звезде” је антифашистички. То је скоро независан жанр у совјетској кинематографији. Обично се у овим заплетима истиче херојство масе и колектива. Међутим, због свог искреног односа према јеврејском питању, филм је успео да добије специјалну награду канског жирија и следећу дефиницију престижне француске публикације:

„То је свакако један од најхуманијих филмова који се баве јеврејским питањем. Његова величина је у томе што је лишен сваке пропаганде.”

„Звезде” се сматрају првим немачким филмом који се бави темом Холокауста и одговорности Немаца за трагичне историјске догађаје. У Бугарској је касета обустављена из дистрибуције због "апстрактног хуманизма". Посебна контроверза је недостатак разлике између јеврејске буржоазије и јеврејског пролетаријата.

Када говоримо о ери и кажемо да бугарска кинематографија гледа напоље да би добила наплату. Таква оптужба је први пут извршена у Европа са филмом Ванде Јакубовске Последња фаза (1947), једном од упечатљивих остварења Пољске школе. Ово је први филм о Холокаусту, а радња је заснована на аутобиографским мотивима из живота Јакубовске. Трака је снимљена у Аушвицу, где је редитељ завршио 1942. године.

10. новембра 1989. бугарска кинематографија се радикално променила. Наде у бум чим финансирање буде у приватним рукама показале су се више него обмањивим. Напротив, чини се да нико нема јасну идеју како направити биоскоп изван познате структуре, а мрежа биоскопа је уништена.

Крајем 20. века и почетком 21. појавиле су се вредне филмске продукције, подвргнуте анализи и евалуацији.

Иван Ничев је један од ретких бугарских редитеља који успевају да се уклопе у хаотично стваралачко окружење у нашој земљи и стварају филмове значајне у европском контексту.

Ничев је створио јеврејску трилогију „После краја света” (1998), „Путовање у Јерусалим” (2003) и „Пут ка Коста дел Маресме” / „Бугарска рапсодија” (2014). Последњи од три филма је прва израелско-бугарска филмска копродукција, снимљена поводом 70. годишњице спасавања бугарских Јевреја.

„Ова тема је и позната и непозната“, каже редитељ. „На самом почетку, када сам приказивао После смака света у Америци, учинило ми се да много људи није баш свесно приче. Био сам позван тамо осам или девет пута у разним градовима и фестивалима, Пропутовао сам скоро целу Америку. Многима је било тешко да погоде где се налази наша мала, дивна земља. о славним страницама етничке толеранције и добросуседства, посебно у региону какав је Балкан.

„Бугарин је способан да се несебично посвети другој особи, чак и када је то веома тешко. То је нешто што морамо запамтити да поседујемо. Наравно, у тешким временима као што је наше, таква осећања почињу да отупљују. Али не треба мислити да наш народ није способан за великодушне гестове према ближњем. Историја то показује и то је национални понос“, каже редитељ у другом интервјуу.

Белешка: Презентацију „Јеврејско питање и бугарска кинематографија“ одржала је омладинска водитељка Бисерка Граматикова на међуверском викенду “Сеединг тхе Пеаце.БГ” (26-29.09.2024)- наставак УРИ-ја Европамеђуверски камп одржан у августу у Хагу, резонирајући са темом овогодишњег Дана мира УН: Неговање културе мира. На сесији је представљена филмска ретроспектива посвећена једној од најмрачнијих страница људске историје, која нас Бугарима из више разлога доводи у један од најсветлијих примера толеранције и јединства око хумане ствари.

Фотографија: Сцреенсхот фром Филм „Звезде“ (нем. Стерне), Бугарска-Демократска република, играни филм (рат, драма) из 1959. у режији Конрада Волфа и Рангела Валчанова.

- Адвертисемент -

Више од аутора

- ЕКСКЛУЗИВНИ САДРЖАЈ -спот_имг
- Адвертисемент -
- Адвертисемент -
- Адвертисемент -спот_имг
- Адвертисемент -

Мораш прочитати

Најновији чланци

- Адвертисемент -