Какво је место жене у цркви и уопште у животу? На крају крајева, православни поглед је посебан поглед. А мишљења различитих свештеника могу се међусобно јако разликовати (чак и ако не узмемо у обзир мизогиника Ткачева) – неко у женама види Далилу и Иродијаду, неко – мироносице.
У свету створеном од Бога, мушкарац и жена су два апсолутно једнака дела једне целине: свет једноставно не би могао постојати да се не допуњују.
Управо то јединство истиче апостол Павле говорећи о земаљском сегменту људске историје: „двојица ће постати једно тело“.
Ако говоримо о вечности, онда у њој, по речима истог Павла: „нема ни мушког ни женског; јер сте сви једно у Христу Исусу“. И то је исто јединство, али у својој искључивој пуноћи („брак је само пророчка слика будућег века, човечанства ин слалу натурае интеграе [у стању интегралне природе]” – Павел Евдокимов).
Што се тиче улоге жене... Занимљив је моменат у Јеванђељу, који из неког разлога традиционално игноришу православни (а можда и други хришћански) проповедници.
Знамо да је Христос рођен од Марије. Она је постала жариште у коме се спајала хиљадугодишња историја јеврејског народа. Сви пророци, патријарси и краљеви израиљског народа су живели да би у једном тренутку ова млада девојка пристала да постане мајка Божија и да Му пружи прилику да нас све спасе.
Бог је није користио као „ходајући инкубатор“ (што православни пастири озбиљно виде као сврху жена), није је преварио, као што је то учинио Зевс са Алкменом, Ледом или Данајом, изабрао ју је за мајку Свога Сина и дао јој право да слободно одговори пристанком или одбијањем.
Све је ово опште познато. Али мало ко обраћа пажњу да у овој причи нема места за човека.
Постоји Бог и жена који спасавају свет. Ту је Христос, који, умирући на крсту, побеђује смрт и својом крвљу искупљује човечанство. А ту је и Марија, која стоји на крсту свог Божанског Сина, чије „оружје боде душу“.
И сви мушкарци су негде тамо – пирују у палатама, суде, приносе жртве, издају, тресу се од мржње или страха, проповедају, боре се, поучавају.
Они имају своју улогу у овој „божанској трагедији“, али у овој кулминацији људске историје главну улогу имају двоје – Бог и Жена.
А право хришћанство никако није свело целу улогу жене на рађање деце и кућне послове.
На пример, Света Паула, високообразована жена, помагала је блаженом Јерониму у његовом раду на превођењу Библије.
Манастири Енглеске и Ирске у 6. и 7. веку постали су центри за обуку ерудиткиња које су познавале теологију, канонско право и писале латинску поезију. Света Гертруда је превела Свето писмо са грчког. Женски монашки редови у католичанству су вршили широк спектар друштвених услуга.
Из православне перспективе по овом питању, корисну синтезу пружа документ из 2000. године – „Основи друштвеног концепта Руске Православне Цркве“, који је одобрио Свети Архијерејски Синод, године Великог јубилеја, на граници између миленијума.
Основе друштвеног концепта Руске православне цркве имају за циљ да служе као путоказ за синодалне установе, епархије, манастире, парохије и друге канонске црквене институције у њиховим односима са државном влашћу, са разним световним организацијама, са нецрквеним масовним медијима. . На основу овог документа, Црквена Јерархија доноси одлуке о различитим питањима чија је релевантност ограничена у границама појединих држава или на неки кратак временски период, као и када је предмет разматрања довољно приватан. Документ је укључен у образовни процес духовних школа Московске Патријаршије. У складу са променама у државном и друштвеном животу, појавом нових проблема у овој области, важних за Цркву, могу се развијати и унапређивати темељи њеног друштвеног концепта. Резултате овог процеса потврђује Свети синод, помесни или архијерејски сабори:
Кс. 5. У прехришћанском свету постојала је идеја о жени као о инфериорном бићу у поређењу са мушкарцем. Црква Христова је открила достојанство и позив жене у свој својој пуноћи дајући им дубоко религиозно оправдање, које је свој врхунац нашло у поштовању Пресвете Богородице. Према православном учењу, блажена Марија, благословена међу женама (Лк. 1, 28), пројавила је у себи онај највиши степен моралне чистоте, духовног савршенства и светости до којег се човек може уздићи и који по достојанству превазилази чинове анђела. У њеној личности је освећено мајчинство и афирмисан значај женског. Тајна Оваплоћења одвија се уз учешће Богородице, пошто учествује у делу спасења и препорода човека. Црква дубоко поштује јеванђелске жене мироносице, као и бројне хришћанске личности прослављене подвизима мучеништва, исповедања и праведности. Од самог почетка постојања црквене заједнице, жене су активно учествовале у њеном организовању, литургијском животу, мисионарству, проповедању, образовању и доброчинству.
Високо вреднујући друштвену улогу жене и поздрављајући њихову политичку, културну и друштвену равноправност са мушкарцима, Црква се истовремено супротставља тенденцијама омаловажавања улоге жене као жене и мајке. Темељна једнакост достојанства полова не елиминише њихове природне разлике и не значи идентификацију њиховог позива како у породици тако иу друштву. Нарочито, Црква не може погрешно протумачити речи св. Павла о посебној одговорности мушкарца који је позван да буде „глава жени“ и да је воли као што Христос воли Цркву своју или о позиву жене да се покори мушкарцу као што се Црква покорава Христу (Еф. 5). :22-33; Кол. 3:18). Овде, наравно, не говоримо о деспотизму мушкарца или утврђивању жене, већ о примату одговорности, бриге и љубави; такође не треба заборавити да су сви хришћани позвани да се покоравају „једни другима у страху Божијем“ (Еф. 5:21). Дакле, „ни мушкарац без жене, ни жена без мушкарца није у Господу“. Јер као што је жена од мушкарца, тако је и мушкарац кроз жену, и све је од Бога“ (11. Кор. 11-12).
Представници неких друштвених струја теже да умањују, а понекад чак и негирају значај брака и институције породице, обраћајући пажњу углавном на друштвени значај жене, укључујући активности које су мало компатибилне или чак неспојиве са женском природом (нпр. пример рада који укључује тежак физички рад). Чести позиви на вештачко изједначавање учешћа мушкараца и жена у свим сферама људске делатности. Црква не види сврху жене само у опонашању мушкарца или у надметању са њим, већ у развијању њених богомданих способности, које су својствене само њеној природи. Не наглашавајући само систем расподеле друштвених функција, хришћанска антропологија ставља жену на много више место од савремених нерелигиозних идеја. Жеља да се уништи или умањи природна подела у јавној сфери није својствена црквеном разуму. Родне разлике, као ни друштвене и етичке, не ометају приступ спасењу које је Христос донео свим људима: „Нема више Јеврејина, ни Грка; нема више ни роба, ни слободног; ни мушко ни женско; јер сте сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Истовремено, ова сотиолошка констатација не подразумева вештачко уједињење људске различитости и не треба је механички примењивати на све односе с јавношћу.
