ОДЛУКА № 214
Софија, 16.12.2024
У ИМЕ НАРОДА
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД Р Бугарска, Привредно веће, Друго одељење, у седници суда дана двадесет првог новембра две хиљаде двадесет четврте у саставу:
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: БОЈАН БАЛЕВСКИ
ЧЛАНОВИ: АННА БАЕВА
АННА НАЕНОВА
под секретаром Ивоном Моикином, саслушавши извештај судије Ане Баеве, предмет број 563 о попису за 2022.3. а да би се изговорио узео у обзир следеће:
Поступак се води по чл. 290 Законика о парничном поступку.
Установљено је по касационој жалби „Бугарске православне старостилске цркве“, коју заступа ФДС, преко адвоката НД од стране Врховног административног суда, против решења бр. 2 од 07.02.2023. године по жалби бр. Апелациони суд, којим је потврђено решење бр.5 од 2022.године по жалби бр.65/01.11.2022 на г. инвентар Софијског градског суда, ТО, који је одбио да исту верску установу, установљену на конститутивној скупштини 25. године, упише у јавни регистар по чл. 22 Закона о верама на суду.
Касациони подносилац сматра да је оспорено решење незаконито и неосновано. Оно оспорава закључак апелационог суда да је услов за регистрацију верске установе признавање од стране помесне Источне православне цркве по канонском праву, износећи разматрања о његовој супротности како са конкретним упутствима ЕКЉП о овом случају, тако и са понављано тумачење ЕКЉП позитивних обавеза бугарске државе да гарантује регионални плурализам – да држава, коју заступа суд, треба да остане неутрална и непристрасна у вршењу својих регулаторних овлашћења иу својим односима са различитим религијама, деноминацијама и групама унутар њих, осигуравајући да су спорне групе унутар њих једнаке и поштоване. Он тврди да признање од стране локалне цркве као услов за регистрацију није предвиђено законом, већ је измишљено од стране апелационог суда, и лишава све грађане Републике Бугарске који не желе да буду под јурисдикцијом Бугарске Православна Црква – Бугарска православна црква из једног или другог верског разлога права на самоопредељење као православна, нарушавајући тиме своје право на слободан избор религија и самоуправа. Констатује да су у члану 37. став 2. Устава и члану 7. ставу 1. и 2. Грађанског законика таксативно наведени разлози по којима се може ограничити право на вероисповест, те да се не могу широко тумачити. Истиче се да „Бугарска православна старостилска црква“ никада није била структурна подела БПЦ – БП и да се као таква није могла издвојити, већ је настала као самостална верска заједница вољом појединих појединаца, православних хришћана, који немају формалне обавезе према структурама, нити потраживања на имовини БПЦ – БП. Стога тражи да се оспорено решење поништи и да се тражени упис одобри.
Решењем број 2279 од 16.08.2024. по предмету број 563/2023. Врховног касационог суда, ТК је прихватио касациону жалбу на решење жалбе о томе који су предуслови за регистрацију православне вероисповести у Бугарска и да ли је услов за такву регистрацију признање заједнице као верске институције од стране других помесних православних цркава. Касациона контрола је дозвољена на основу чл. 280, ст. 1, тачка 2 Законика о парничном поступку да се провери да ли решење питања које је дао апелациони суд одговара одлуци бр. 5 од 11.07.1992. године под бројем предмета 11/1992 Уставног суда Републике Бугарске.
Врховни касациони суд, Привредна комора, Друго одељење, је, оценивши податке у предмету, с обзиром на наведене касационе основе и у складу са својим овлашћењима из чл. 290, ст. 2 Законика о парничном поступку, доноси:
Апелациони суд је, ради потврђивања одлуке матичног суда на коју је поднео жалбу, којом је упис верске установе „Бугарска православна старостилска црква“ у регистар из чл. 18 Закона о вероисповестима, изнео је разматрања заснована на општем уставном пропису садржаном у члановима 13. и 37. Устава Републике Бугарске о слободи вероисповести и о неповредивости овог начела, као ио границама остваривање овог права, предвиђеног забраном коришћења верских заједница и установа и верских уверења у политичке сврхе (члан 13. став 4. Устава), као и против националне безбедности, јавног реда, јавног здравља и морала или против права и слобода других грађана.
Такође је анализирао посебан законодавни оквир садржан у Закону о верским вероисповестима, упоређујући законске дефиниције садржане у §1, тачка 1, 2 и 3 ПЗР закона, респективно, општег појма вере као скупа верских вероисповести. уверења и начела, верска заједница и њена верска институција, као и појмови верске заједнице и верске установе, у вези са чл. 5 и чл. 6 закона. На основу тога је закључио да је сваки појединац слободан да исповеда и практикује било које верско уверење, без обзира да ли је оно регистровано или признато од стране државе, све док не крши ограничења из чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 ЦРБ-а. Он је истакао да под истим условима верско уверење може исповедати и практиковати и група лица, без потребе да се ова верска заједница региструје као верска установа, а да регистрација којом стиче статус правно лице је условљено испуњавањем минималних услова утврђених Законом о верским вероисповестима, укључујући и назив (с обзиром на забрану из члана 15. став 2. да понавља да већ регистрованог), као и у погледу усаглашености садржаја статута усвојеног на конститутивној скупштини са захтевима члана 17. закона. Неоснованом је нашао апелантов приговор да је као доказ у поступку регистрације прихваћено стручно мишљење Управе за верске конфесије Савета министара и приложено мишљење Бугарске православне цркве-Бугарске православне цркве, из основа да норма члана 16. Закона о верским конфесијама изричито предвиђа могућност да суд такво мишљење затражи у веза са регистрацијом верских заједница. Прихватио је да закон не забрањује постојање више од једног експонента православне вере, и да првостепени суд није негирао ту могућност, али је указао на неопходне чињенице којима се утврђује признање од стране других помесних православних цркава по канонском праву. , доказе које подносилац представке није изнео. Даље, апелациони суд је изнео разматрања у вези са испуњењем услова из члана 17. Закона о конфесијама у погледу статута верске установе достављеног регистарском суду, сматрајући да исти не представља ваљан доказ у предмету, будући да није потписан и није оверен, те да не садржи податке о томе када и ко га је донео.
О релевантном правном питању:
Тумачење чл. 13, ст. 1 и 2 и чл. 37. Устава у вези са односима између верских заједница и институција, с једне, и државе, с друге стране, у спровођењу Уставом прокламованог права на веру донета је Одлуком број 5 од 11.07.1992. предмет број 11/1992 Уставног суда Републике Бугарске. На основу анализе наведених текстова, Уставни суд је прихватио да је право на вероисповест, као и право на мишљење и уверење, апсолутно основно лично право, у директној вези са интимним духовним миром људске личности, и стога представља вредност највишег реда, која одређује не само могућа овлашћења у њеном вршењу, већ и оцртава укупан правни режим који регулише ову сферу.
Он је истакао да право на вероисповест обухвата следећа важнија овлашћења: право на слободан избор вероисповести и могућност слободног вршења вере путем штампе, говора, кроз стварање верских заједница и удружења, њихово деловање у оквиру заједнице. а ван њега као манифестације друштва. Он је објаснио да верска заједница обухвата све особе које исповедају заједничко верско уверење, а верске институције су елементи организационе форме и структуре кроз које релевантна заједница остварује своје активности у заједници и ван ње – у друштву. Он је истакао да је право на веру апсолутно лично, неприкосновено основно људско право, које, међутим, није неограничено са становишта његовог стварног остваривања, али је нагласио да су границе за то строго и свеобухватно утврђене у Устава и недопустиво је да се проширују ни законом ни тумачењем. Улога државе у односу на право на верско уверење и заједнице и институције преко којих се оно остварује тумачено је објашњена, наводећи да је држава дужна да обезбеди услове за слободно и несметано остваривање личног права на верско уверење. верско уверење сваког бугарског грађанина у сваком погледу. Прихваћено је да се држава преко својих органа и институција не може мешати и управљати унутрашњим организационим животом верских заједница и установа, а права државе да се меша у рад верских заједница и институција су ограничена на предузимање потребних мера. само и искључиво у случајевима када су хипотезе чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава, а таква оцена се врши и у случају регистрације црквених општина или установа.
Из ових разлога, Уставни суд је прихватио да се право на вероисповест не може ограничити ни на који начин осим у случајевима из чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава, односно када се верске заједнице и установе користе у политичке сврхе или када је слобода савести и вероисповести усмерена против националне безбедности, јавног поретка, јавног здравља и морала или против права и слобода других грађана. Прихватио је да су наведени рестриктивни разлози таксативно наведени и да се не могу проширити или допунити законом или тумачењем, већ се законом могу одредити само конкретни механизми за њихово спровођење. Прихватио је да су верске заједнице и установе одвојене од државе и мешање државе и недопустиво државно управљање унутрашњим организационим животом верских заједница и установа, као и њихово јавно испољавање, осим у случајевима већ наведеним у чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава.
Тумачење Уставног суда захтева закључак да, с обзиром на начело секуларне државе, приликом одлучивања о захтеву за регистрацију верске установе, поменути суд не може да води рачуна о канонском праву, већ да оцењује постојање претпоставке предвиђене важећим позитивним законом (Устав Републике Бугарске и Закон о вероисповестима). Ово веће, имајући у виду разлоге жалбене одлуке, налази да је у погледу релевантног правног питања о коме је дозвољена касациона контрола, дозвола коју је дао апелациони суд у супротности са тумачењем одредаба чл. 13 и чл. 37. Устава донете у Одлуци бр. 5 од 11.07.1992. године у предмету бр. 11/1992 Уставног суда. Супротно прихватању Уставног суда да су рестриктивни разлози наведени у чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава су таксативно наведене и не могу се законом или тумачењем проширити или допунити, Апелациони суд је, делећи мишљење првостепеног суда, узео у обзир постојање доказа којима се утврђује признавање верске заједнице од стране других локалних органа. Православне цркве по канонском праву као предуслов за одобрење траженог уписа.
О основаности касационе жалбе:
Записником оснивачке скупштине „Бугарске православне староставне цркве“ од 13.06.2022. године, који је предочен у предмету, утврђено је да су наведеног дана четири присутна оснивача донела одлуку о оснивању верске конфесије са наведеним називом и са седиштем у г. [насеље], округ Бакстон, [улица] за доношење свог статута, као и за избор његових органа управљања. Представљени статути испуњавају услове из чл. 17. Закона о вероисповестима, укључујући, супротно закључку апелационог суда, назив и седиште верске конфесије – „Бугарска православна црква старог стила” са седиштем у [насеље] /чл. 1/, као и изјава о верском уверењу /чл. 2/ и литургијска пракса /чл. 8/ статута. У вези са оценом испуњености захтева из чл. 17. тачка 2. Закона о верама, треба напоменути да статут не мора да садржи детаљан навод текста самих богослужења и календара празника, ау овом случају позивање у чл. 8 „Јерусалимском литургијском статуту и светоотачкој еортологији (црквеном календару) у свом аутентичном облику и за покретне празнике везане за православну Васкрсу и за мински циклус непокретних празника“, и навођење места богослужења, довољно је.
Достављено је и писмо обавештења „Информативне службе“ у вези са јединственошћу назива „Бугарска православна старостилска црква“.
Ово веће, узимајући у обзир изведене доказе, налази да су испуњени услови предвиђени Законом о вероисповестима за регистровање верске институције под називом „Бугарска православна црква старог стила“. У овом случају, ограничења права на вероисповест из чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава и чл. 7, ст. 1 и ст. 2 Закона о слободи вероисповести, који се односе на јавну/националну безбедност, јавни ред, здравље, морал или права и слободе других лица и коришћење верских заједница и установа у политичке сврхе, а по оцени сразмерности – ако су неопходне у демократском друштву (чл. 9. у вези са чл. 11. ЦПРХР), које су исцрпно регулисане у садашњем позитивном закону, нису присутне. Статут који доносе оснивачи испуњава садржајне услове предвиђене чл. 17 Закона о слободи вероисповести. Услов из чл. 15, ст. 2 Закона о слободи вероисповести да назив верске заједнице не сме да понавља назив већ регистроване верске установе. Реч „стари стил” у називу у довољној мери издваја новоосновану верску установу, а такође изражава разлике верске заједнице у погледу верских празника, чије обележавање, према чл. 6, ст. 1. тачка 9. Закона о вероисповестима, убраја се у право на вероисповест.
Такође не постоји препрека за тражену регистрацију која произилази из чл. 13, ст. 3. Устава и чл. 10, ст. 1 и ст. 2 Закона о верама, који предвиђају да је традиционална вера у Републици Бугарској православље, а њен носилац је „Бугарска православна црква – бугарска патријаршија“, која је по закону правно лице. Одлуком број 12 од 15.07.2003. под бројем предмета 3/2003. Уставног суда, признање статуса правног лица „Бугарска православна црква – Бугарска патријаршија“ не крши право лица на слободно удруживање – како православних хришћана, тако и неправославних и оних који исповедају другу веру, с тим што је само предвиђена разлика у погледу услова и поступка стицања правног субјективитета, без утичући или на слободу избора вероисповести или на право да се она користи у заједници.
Нетачан је и закључак апелационог суда да непостојање доказа о признавању верске заједнице од стране других помесних православних цркава по канонском праву представља основ за одбијање њене регистрације. Овај закључак је у супротности са одлуком број 5 од 11.07.1992. године под бројем предмета 11/1992. тумачења Уставног суда да ван случајева из чл. 13, ст. 4 и чл. 37, ст. 2 Устава, који су таксативно наведени и не могу се законом или тумачењем проширити или допунити, држава не може ограничавати право на вероисповест и не може се мешати у унутрашњи организациони живот верских заједница и установа, као ни у њихово јавно испољавање. . Истовремено, у разлозима решења број 12 од 15.07.2003. по предмету број 3/2003. Уставног суда се наводи да је одредбом чл. 10, ст. 1 Устава одражава традиционални карактер православне вероисповести прокламован у чл. 13, ст. 3 Устава и опште познате историјске чињенице везане за главне карактеристике „Бугарске православне цркве“, са којима се она поистовећује. Разлози одлуке наводе на закључак да се из наведених одредби, којима се потврђује статус „Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије“, не може закључити да је њено признање од БПЦ услов за регистрацију другог православног верника. институција – БП и друге помесне православне цркве.
Овај закључак поткрепљује и одредбом чл. 10, ст. 3 Закона о верским пословима, према којем ст. 1 и ст. 2 не може бити основ за давање привилегија или било какве погодности по закону.
Закључак да постоје предуслови за регистрацију верске установе такође одговара чл. 9 и чл. 11. Конвенције о правима детета, као и на одлуку Европског суда за људска права од 20.04.2021. поводом ранијег одбијања регистрације исте верске установе, којом је утврђена повреда чл. 56751 у вези са чл. 2013. Конвенције о правима детета. Овом одлуком је прихваћено да се ради о малој православној заједници верника „старог стила“, који због доктринарних разлика нису део „Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије“ – у погледу календара који се примењује на службе фиксних празника (не- усвајање новог јулијанског календара), без формалне везе са структуром, нити претензија на имовину ове цркве. Изричито је наглашено да држава, коју представља суд, мора остати неутрална и непристрасна у вршењу регулаторних овлашћења иу односима са различитим религијама, што би се остварило регистрацијом. Ову одлуку и у њој дато тумачење одредаба Законика о парничном поступку треба узети у обзир у овом поступку, покренутом по новом захтеву за регистрацију верске установе, у делу који је спроведен у чл. 9, ст. 11. тачка 303. Законика о парничном поступку је непримењив у односу на решење донето у претходном поступку регистрације.
Одлука Европског суда за људска права није у супротности са уставним традицијама које постоје у земљи, прихваћеним вредностима и потребама друштва. Не постоје објективне околности на основу којих би се могло претпоставити да би регистрација касациониста утицала на права „Бугарске православне цркве – бугарске патријаршије“ и њених чланова. Неспорно је да је ова верска институција, вековима постојала, учествовала у јачању бугарског националног духа и државности, да тренутно обједињује већину православних хришћана у земљи, да је јединствена, ауторитативна и да ужива изузетно поштовање. институција и друштва. Истовремено, тражена регистрација је за малу верску заједницу која постоји већ 30 година и нема права на унутрашњу организацију и имовину „Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије“.
Из изнетих разлога, ово веће налази да је ожалбено решење погрешно и да га треба поништити и донети решење којим се дозвољава тражена регистрација.
Овако мотивисан, Врховни касациони суд, Привредно веће је на основу чл. 293, ст. 1 у вези ст. 2 Законика о парничном поступку
ОДЛУЧУЈЕ:
ПОНИШТАВА решење број 2 од 07.02.2023.године по жалби бр.5/2022 Софијског апелационог суда, којим је потврђено решење бр.65 од 01.11.2022.године по жалби бр.25/22 на инвентар Софијског градског суда, Т.О. , којим је одбијен упис у јавни регистар из чл. 18 Закона о верским вероисповестима у суду верске установе под називом „Бугарска православна црква старог стила“, основане на оснивачком савету 13.06.2022.године, уместо које ОДЛУЧУЈЕ:
УПИС у регистар верских вероисповести при Градском суду у Софији верска установа под називом „Бугарска православна црква старог стила“;
Адреса седишта и управе: [насеље], [насеље], [улица];
Органи управљања: Примат; Архијерејски Синод; Црквени савет; Црквени суд;
Предстојатељ: Његова Светост Митрополит ФДС са ПИБ [ПИН]
Архијерејски Синод: Његова Светост Митрополит ФДС са ПИБ [ПИН], Епископ созопољски С. (Б. Цх. О.) са ПИБ [ПИН], привремени члан – Архиепископ Молдавски и Кишињевски Г. (ВК) , држављанин с Украјина, са пасошем ФЕ427792, издатим 26.04.2016 од стране Министарства унутрашњих послова Украјине;
Црквени савет: Епископ созопољски С. (Б. Цх. О.) са ПИБ [ПИН], свештеник КХД са ПИБ [ПИН], свештеник ИКМ са ПИБ [ПИН], СТТ са ПИБ [ ПИН], ИНГ са ПИБ [ПИН] – секретар.
Верску установу представља Т. Метрополитан ФДС са ПИБ [ПИН] – руководилац.
Одлука је коначна и подлеже регистрацији.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ: ЧЛАНОВИ: