БРИСЕЛ — Мало је инвестиционих спорова привукло толику глобалну пажњу као случај браће Микула, два румунска инвеститора са седиштем у Шведској, који су кренули у деценијама дугу правну битку против Румуније. Оно што је почело као покушај да се остваре њихова права према билатералном споразуму, прерасло је у правну одисеју, постављајући дубока питања о поступању Европске уније са међународном арбитражом и њеном поштовању заштите инвеститора.
Спор, формално познат као Мицула и други против Румуније, води до 1998. године, када су Јоан и Виорел Мицула инвестирали у Румунију у складу са Споразумом о билатералном улагању између Шведске и Румуније (БИТ). Уговор је осмишљен да промовише економски развој у руралним подручјима, нудећи подстицаје страним инвеститорима. Али 2004. године, док се Румунија припремала за придруживање Европској унији, изненада је прекинула ове подстицаје да се придржава EU правила о државној помоћи. Ова одлука не само да је прекршила БИТ, већ је и оставила Микуласа да се суочи са значајним финансијским губицима.
Оно што је уследило била је 20-годишња битка за реституцију која би супротставила принципе међународног права са све одлучнијим ставом Европске уније о њеној надлежности над споровима између инвеститора и држава.
Битка између међународног и европског права
Године 2013. арбитражни суд у складу са ИЦСИД конвенцијом Светске банке пресудио је у корист Микулаша, досуђујући им значајну одштету због кршења споразума Румуније. Ипак, Европска комисија је интервенисала, прогласивши одштету незаконитом према правилима ЕУ о државној помоћи.
Упркос приговорима Комисије, судови у Уједињеном Краљевству стали су на страну Микуласа, потврђујући своје право на одштету 2020. Ова одлука је изазвала додатне тензије између ЕУ и УК, а Комисија је тужила Британију 2024. због наводног кршења Брекит Споразум о повлачењу омогућавајући наставак компензације. Како ће Британија реаговати остаје отворено питање, посебно усред њених тешких политичких односа са Европским судом правде.
Контроверзни заокрет: Одлука Општег суда из 2024
Дана 2. октобра 2024. године, Општи суд ЕУ је ескалирао улоге тако што је наложио браћи Мицула да врате 400 милиона евра које су им додељене. У упечатљивом и контроверзном потезу, суд је такође прогласио браћу лично одговорним за повраћај средстава.
Ова одлука представља неистражену правну територију. Ретроактивном применом правила ЕУ о државној помоћи на међународну арбитражну одлуку, Европска комисија је покушала да поново протумачи налазе ИЦСИД Трибунала. Чинећи то, проширио је појам „државне помоћи“ тако да не само Микуласа већ и пет повезаних компанија – од којих ниједно није добило спорну надокнаду – сматра одговорним за отплату.
Можда најалармантније, ова пресуда отвара врата Румунији да заплени личну имовину браће Мицула, укључујући имовину и пензије. Критичари су ово означили као кршење законских норми без преседана, ефективно „пробијајући корпоративни вео“ који штити појединце од обавеза које имају њихова предузећа.
Ограничена одговорност под претњом
Импликације пресуде сежу далеко изван Микуласа. Према румунском закону, како је дефинисано Законом бр. 31/1990, корпоративни субјекти и њихови акционари уживају јасну заштиту према принципу ограничене одговорности. Овај правни оквир, заједнички за све земље чланице ЕУ, осигурава да акционари нису лично одговорни за корпоративне дугове осим у ванредним и уско дефинисаним околностима.
Европске комисије одлука, међутим, заобилази ове заштите. Ретроактивним додељивањем личне одговорности Микуласима, ова пресуда подрива утврђена начела корпоративног права и поставља питања о доследности правних стандарда ЕУ.
„Ова одлука представља опасан преседан“, рекао је један правни стручњак упознат са случајем. „Ако Европска комисија може на овај начин да позове појединце лично одговорним, то ствара застрашујући ефекат на стране инвестиције широм ЕУ.
Застрашујућа порука инвеститорима
У суштини, случај Мицула наглашава напетост између унутрашњег правног поретка ЕУ и ширег оквира међународне арбитраже. Не обазирући се на јасну правну основу ИЦСИД-овог трибунала за одштету, тврде критичари, ЕУ кажњава инвеститоре зато што су искористили своје право на тражење правног средства.
Импликације су дубоке. Међународни арбитражни механизми деценијама пружају инвеститорима осећај сигурности, нудећи непристрасан форум за решавање спорова са државама. Али поступање ЕУ у случају Мицула бацило је сумњу на поузданост ове заштите унутар њених граница.
„Ова одлука нарушава поверење у ЕУ као безбедну дестинацију за стране инвестиције“, рекао је аналитичар водеће светске адвокатске фирме. „То сигнализира инвеститорима да њихова права могу бити ретроактивно поништена у потрази за политичким циљевима.
У ишчекивању следећег поглавља
Браћа Мицула не одустају. Они ће поднети жалбу на пресуду, али би пресуда могла да потраје најмање годину дана. Овај случај ће вероватно остати камен темељац за дебате о пресеку права ЕУ и међународна арбитража још неко време, а његов исход ће одјекнути далеко изван Микуласа, обликујући будућност заштите инвеститора у Европи и шире.
