Док свет обележава 80. годишњицу ослобођења Аушвица, преживели попут Шаула Шпилмана, који сада има 94 године, деле своје мучне приче о отпорности и опстанку. Његова прича је оштар подсетник на ужасе холокауста и трајну борбу против антисемитизма.
АСКАОН, ИЗРАЕЛ – Живот Шаула Шпилмана био је сведочанство крхкости људског постојања и снаге људског духа. Седећи у свом дому у Аскалону, граду који се недавно смирио након прекида ватре са Хамасом, Шпилман са живописном јасноћом приповеда о свом преживљавању Холокауста. Његова прича, испуњена тренуцима очаја, среће и незамисливе храбрости, служи као снажан подсетник на злочине почињене током Другог светског рата.
Шпилманов први сусрет са смрћу догодио се у мају 1944, током избора Јозефа Менгелеа, озлоглашеног нацистичког лекара познатог као „Анђео смрти“. Међу 1,500 деце и адолесцената, само 67 је изабрано за радне логоре. Остали, укључујући Шпилмана, осуђени су на гасне коморе. Али судбина се умешала. Његов отац, који је радио у регистру Аушвица, тајно је преместио име свог сина са списка умрлих на радну листу. „Тако ми је спасао живот“, присећа се Шпилман.
Рођен у Бечу, Шпилманова обећавајућа будућност била је разбијена у марту 1938. када је нацистичка Немачка анектирала Аустрију. Дан након Аншлуса избачен је из школе по Нирнбершким законима. Његов отац, инжењер, такође је отпуштен са посла. „Долазе веома лоша времена“, упозорио је његов отац. Убрзо након тога, Гестапо је заузео њихову породичну продавницу и дом, приморавајући их у скучене одаје са другим јеврејским породицама.
Септембра 1942. Шпилманови су покупљени и послати у Терезиенштат, транзитни логор у Чехословачкој. Годину дана касније превезени су у Аушвиц. „Нисмо знали шта је Аушвиц“, каже Шпилман. „Али када смо стигли у Биркенау, видео сам пакао. Хаос рефлектора, СС повици и избацивање старијих из возова означили су почетак његове ноћне море.
У Аушвицу, Шпилман је претрпео дехуманизујући процес тетовирања са бројем 170775. Био је сведок убиства своје мајке, чије је тело бачено на колица која су кренула ка крематоријуму. Његов отац је послат у радни логор у Немачку, а њихово последње збогом био је пролазан, неми поглед.
Шпилман се суочио са још једном Менгелеовом селекцијом, где је 150 од 800 деце послато у гасне коморе. За чудо, унутрашњи спор међу нацистима поштедео му је живот. „Плакали смо, знајући да ћемо умрети, али после пола сата ништа се није догодило“, присећа се он.
Како се совјетска војска приближавала Аушвицу у јануару 1945, Шпилман је био приморан на марш смрти. „Сваког дана смо виђали све више лешева. Четвртог дана смо били исцрпљени, питајући се када ће нас стрељати“, каже он. Преживео је Маутхаузен и Гунскирхен, где га је нацистички стражар умало убио ударцем у главу. Ослобођење је дошло у мају 1945, када су стигле америчке трупе.
Шпилманова прича сада је део фотографске изложбе Ереза Кагановица, изложене у Националном музеју Другог светског рата у Њу Орлеансу и немачком савезном министарству правде у Берлину. Пројекат, Људи Холокауста, има за циљ да сачува сведочанства преживелих док антисемитизам расте широм света. Према јеврејским организацијама, антисемитски инциденти су порасли за скоро 100% у поређењу са 2023. и 340% од 2022. године.
Кагановитз, унук преживелих холокауста, наглашава важност образовања. „Императив је борити се против антисемитизма информисањем и образовањем људи о његовим опасностима“, каже он. Шпилман понавља ово осећање, надајући се да ће његова прича инспирисати будуће генерације да се сете лекција из Холокауста.
Док свет обележава Међународни дан сећања на холокауст, Шпилманова отпорност стоји као светионик наде. Његов живот, обележен незамисливом патњом и опстанком, снажан је позив на акцију против мржње и нетрпељивости. „Никада не смемо заборавити“, каже он, „јер је заборав први корак ка понављању историје“.
Овај чланак је заснован на интервјуу објављеном у Свет и део је серије у част преживелих Холокауста и њиховог трајног наслеђа.
