Могу ли молитвом утицати на постхумну судбину преминуле вољене особе?
Одговор:
У Црквеном Предању постоје мишљења о овом питању која се међусобно умногоме разликују.
Пре свега, сећамо се Христових речи: „Ко слуша моју реч и верује Ономе који ме посла, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот“ (Јован 5:24). Са ове тачке гледишта, јасно је да хришћанин већ има вечни живот и да му није потребна никаква молитва после смрти да би променио своју судбину.
Истовремено, нико не може бити сигуран да после крштења, које нас је опрало од старих греха, нисмо имали времена да покупимо нове. То значи да нам место у Царству Небеском уопште није загарантовано. На основу овога Црква предлаже молитву за све упокојене хришћане.
Кажу да се молитве за мртве налазе у текстовима свих древних литургија (и источних и западних; укључујући јакобите, Копте, Јермене, Етиопљане, Сиријце, несторијанце). О истом читамо и у Црквеним Оцима.
Свети Дионисије Ареопагит: „Свештеник треба смирено да се моли за благодат Божију, да Господ опрости упокојеном грехе од слабости људске, и да га насели у земљи живих, у наручју Авраама, Исака и Јакова.
Тертулијан: „Ми дајемо жртву за мртве сваке године на дан када су умрли.
Свети Григорије Ниски: „...ово је веома пријатно и корисно радити – помен умрлих у правој вери за време Божанске и славне Тајне“.
Свети Василије Велики, у својој молитви после освећења Светих Дарова, обраћа се Господу речима: „Помени, Господе, све оне који су пре тога умрли у нади на васкрсење вечног живота.
Блажени Августин каже: „...молите се за мртве, да би се они, када буду у блаженом животу, молили за вас.
На пример, Јован Златоусти даје важну примедбу:
„Када сав народ и свештено веће стоје испружених руку ка небу и када се приноси страшна жртва, како да не умилостивимо Бога молећи се за њих (мртве)? Али овде се ради само о онима који су умрли у вери.”
Блажени Августин такође скреће пажњу на ово:
„Наше молитве могу бити од користи за оне који су умрли у правој вери и са истинским покајањем јер су, прешавши на онај свет у заједници са црквом, и сами тамо пренели почетак доброте или семе новог живота, које су сами овде само пропустили да открију и које под утицајем наших топлих молитава, уз благослов Божији, мало по мало може да се развије.
И напротив, како тврди Јован Дамаскин, ничије молитве неће помоћи ономе ко је водио зачарани живот:
Неће му помоћи ни супруга, ни деца, ни браћа, ни рођаци, ни пријатељи, јер Бог га неће погледати.
То је у складу са мишљењем Јустина Филозофа, који у свом „Разговору са Трифуном Јеврејином“ цитира Христове речи: „У чему те нађем, судићу ти“ и тврди да хришћани који су под претњом мучења или казне одбацили Христа и нису имали времена да се покају пре смрти, неће бити спасени.
Из тога следи да људска душа после смрти не може да претрпи никакве квалитативне промене.
18. дефиниција „Исповедања вере источне цркве” (одобрена на Јерусалимском сабору 1672. године) тврди да молитве свештеника и добра дела која њихови сродници чине за покојнике, као и (а посебно!) Бескрвно жртвовање за њих, могу утицати на постхумо.
Али само они који су, починивши смртни грех, успели да се покају, „иако нису донели никакав плод покајања проливањем суза, клечећим бдењем у молитви, скрушеношћу, утехом сиромашних и уопште изражавањем делима љубави према Богу и ближњему“.
Митрополит Стефан (Јаворски) је објаснио да покајање скида са човека осуду на вечну казну, али мора да доноси и плодове покајања вршењем епитимије, добрим делима или подношењем туге. Црква се може молити за оне који то нису успели, у нади да ће бити ослобођени од привремене казне и спасења.
Али и у овом случају: „Не знамо време њиховог ослобођења“ („Исповедање вере Источне Цркве“); „…само Богу… припада расподела избављења, а Црква само да тражи упокојене“ (јерусалимски Патријарх Доситеј Нотара).
Напомена: ово се посебно односи на покајане хришћане. Из тога неизбежно следи да молитва за непокајаног грешника не може утицати на његову судбину после смрти.
Истовремено, Јован Златоусти у једном од својих разговора каже нешто сасвим супротно:
„И даље постоји, заиста постоји могућност, ако желимо, да се ублажи казна умрлом грешнику. Ако за њега чинимо честе молитве и дајемо милостињу, онда ће нас, чак и ако је недостојан сам по себи, Бог услишити. Ако је Апостола Павла ради спасавао друге, а ради једних поштедео друге, како онда да и нама не учини исто?“
Свети Марко Ефески уопштено тврди да се може молити чак и за душу пагана и безбожника:
„И нема ничег изненађујућег ако се молимо за њих, када су се, гле, чули неки (свети) који су се лично молили за безбожнике; тако је, на пример, блажена Текла својим молитвама пренела Фалконилу са места где су држани безбожници; и велики Григорије Дијалог, како се прича, – цар Трајан. Јер Црква Божија не очајава у вези са таквима, и моли Бога за олакшање за све упокојене у вери, макар они били и најгрешнији, и уопште и у приватним молитвама за њих.
„Заупокоје, парастос – то је најбољи заступник душа упокојених“, каже Свети Горњак Пајсије. – Погребне службе имају такву моћ да могу чак и душу да изведу из пакла.
Међутим, чешћи је опрезнији став: молитва за упокојене „доноси им велику корист“, али каква је то корист и да ли се изражава у промени положаја душе из пакла у рај, није нам дато да знамо.
Исти Пајсије Светогорски је изабрао следеће поређење:
„Као што када обилазимо затворенике, доносимо им освежење и слично и тако им олакшавамо патњу, тако и патњу покојника олакшавамо молитвама и милостињом, које чинимо за покој њихових душа.
Као што је један искрени свештеник рекао у беседи на ову тему:
„Ако свом рођаку у затвору пошаљете писмо, то је, наравно, пријатно за њега, али ни на који начин не утиче на затворску казну.
Разумем да сва ова објашњења и цитати, због своје недоследности, не одговарају на постављено питање. Истовремено, само ово питање ми се чини погрешним.
Као и већина датих објашњења, оно пати од утилитаризма: може ли молитва за мртве бити корисна или не?
Али Господ се не руководи утилитаризмом. Чудно је замишљати Га као рачуновођу, који балансира наша добра и зла дела и броји број принетих молитви за нас и дарованог новца.
„Молимо се у духу љубави, а не користи“, рекао је Алексеј Хомјаков. Зато се молимо за наше најмилије и ближње не „за то“, него „зато“: зато што волимо. Јер никада нећемо моћи да се помиримо са њиховом патњом.
„Боље би било да сам ја проклет од Христа него браћа моја, сродници по телу“ (Рим. 9:3). Ове наизглед сулуде и страшне речи изговара исти онај који је рекао: „више не живим ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2). Он је спреман да буде одбачен од Христа ради оних које воли. У тој жељи да спасе своје саплеменике, он се не руководи разборитошћу, већ љубављу.
Да, није нам дато да са сигурношћу знамо да ли наша молитва помаже мртвима и како тачно. Немамо сигурности, али имамо наду. Али чак и да више није било наде, да ли бисмо одустали и престали да молимо Бога за милост?
„Рећи некоме 'волим те' значи рећи 'никад нећеш умрети'," једном је приметио Габријел Марсел. Мислим да је наша молитва за мртве један од најочигледнијих и безусловних доказа наше љубави.
Љубав нам даје снагу, подржава и инспирише нас овде на земљи. Мења нас на боље, прочишћава наша срца. Па зашто би смрт променила све ово?
И шта више, зар и после смрти наша љубав, изражена у молитви, не може да промени оне које волимо?
„Помолимо се једни за друге свуда и увек... и ако неко од нас оде тамо први (на небо) милошћу Божијом: нека се међусобна љубав настави пред Господом, и нека молитва за нашу браћу никада не престане пред милошћу Очевом“ (Кипријан Картагински).
КАКО МОЛИТВЕ ОСЛОБАЂАЈУ ПОСМРТНИХ ПАТАЊА
Свети Григорије Дијалог:
Један брат је, због кршења завета сиромаштва, на страху других лишен црквеног сахрањивања и молитве тридесет дана после смрти.
Тада је из сажаљења према његовој души принесена за њега тридесет дана уз молитву Бескрвна Жртва. Последњег дана, покојник се у визији јавио свом преживелом брату и сестри и рекао:
„До сада сам био јако болестан, а сада је све у реду: данас сам се причестио.
Једном велики подвижник свети Макарије Египатски, ходајући пустињом, угледа на путу људску лобању.
„Када сам“, каже, „додирнуо лобању штапом од длана, она ми је нешто рекла. питао сам га:
"Ко си ти?"
Лобања је одговорила:
"Био сам глава паганских свештеника."
„Како сте, пагани, на оном свету?“ питао сам.
„У ватри смо“, одговори лобања, „пламен нас обузима од главе до пете, а ми се не видимо; али када се молиш за нас, онда се помало почињемо виђати и то нам доноси утеху.”
Свети Јован Дамаскин:
Један од богоносних отаца имао је ученика који је живео безбрижно. Када је овог ученика у таквом моралном стању захватила смрт, Господ му је, по узнесеним молитвама старца са сузама, показао ученика до грла обузетог пламеном.
Пошто се старац потрудио и помолио се за опроштење грехова покојника, Бог му је показао младића како стоји до појаса у огњу.
Када је старац наставио своје трудове и молитве, Бог је у визији показао старцу ученика, потпуно ослобођеног од муке.
Митрополиту московском Филарету дат је папир на потпис којим се забрањује служење извесног свештеника који је злоупотребљавао вино.
Ноћу је сањао: неки чудни, одрпани и несрећни људи су га опколили и тражили кривог свештеника, називајући га својим добротвором.
Тај сан се те ноћи поновио три пута. Ујутру је митрополит позвао кривца и питао, између осталог, за кога се моли.
„У мени нема ничег достојног, Владика“, понизно је одговорио свештеник. – Једино што ми је на срцу је молитва за све оне који су случајно погинули, удавили се, умрли без сахране и остали без породице. Када служим, трудим се да се усрдно молим за њих.
– Па хвала им – рекао је митрополит Филарет кривцу и, поцепавши папир са забраном служења, пустио га да оде само уз наредбу да престане да пије.
