Нови извештај Високог комесара УН за људска права о коме се ове недеље расправља у Савету УН за људска права наглашава хитну потребу за системском реформом система менталног здравља. Извештај захтева фокусирање на моделе који се померају са уског нагласка на биомедицински приступ ка холистичком и инклузивнијем разумевању менталног здравља. Даље наглашава потребу за преласком на заштиту менталног здравља и подршку у заједници.
Дебата Савета УН за људска права
Госпођа Пеги Хикс, директорка Канцеларије високог комесара УН за људска права представила је свеобухватни извештај високог комесара о менталном здрављу и људским правима Савету УН за људска права прошлог петка, након чега је уследила дебата која је завршена ове недеље. Извештај је затражио Савет за људска права Резолуцијом усвојеном у априлу 2023.
нови извештај садржи анализу главних препрека и изазова у примени приступа менталног здравља заснованог на људским правима. Ово укључује рјешавање стигме, осигуравање приступа правичној нези и оснаживање особа са психосоцијалним инвалидитетом, корисника система менталног здравља и оних који су преживјели присилну хоспитализацију у креирању политике.
„Ова промена захтева промене у законодавству и политикама са којима ће се ускладити људска права стандарде, дестигматизацију услуга менталног здравља, елиминисање принудних пракси, улагање у услуге у заједници и међусекторску сарадњу, обезбеђивање информисаног пристанка за све интервенције менталног здравља и решавање системских неједнакости“, рекла је госпођа Пеги Хикс Савету за људска права.
У оквиру дебате у Савету за људска права, Тина Минковиц из Центра за људска права корисника и преживелих психијатрије подсетила је државе чланице УН на њихове обавезујуће обавезе према Конвенцији о правима особа са инвалидитетом да спроводе планове и стратегије деинституционализације како то захтевају Смернице за деинституционализацију 2022.
„Значајно је да ово укључује елиминацију свих принудних хоспитализација и лечења у установама менталног здравља, укључујући ситуације индивидуалне кризе и стварање подршке за људе који се суочавају са екстремним стресом и необичним перцепцијама које не захтевају дијагнозу менталног здравља и које поштују самоспознају особе, као и њену вољу и преференције“, истакла је Тина Минковитз.
Пракса законског одобравања и спровођења присилне хоспитализације у психијатрији је у супротности са члановима 12, 13, 14 и 19 Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом (ЦРПД) Комитет УН за права особа са инвалидитетом јасно је успоставио.
У извештају се истиче да је право на здравље признато у неколико међународних инструмената о људским правима, а државе чланице Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима имају обавезу да обезбеде задовољење, у најмању руку, минималних суштинских нивоа сваког од права, укључујући право на здравље. Исте обавезе важе и за ментално здравље колико и за физичко здравље, истиче се у извештају.
Дискриминација и стигматизација
У извештају се наводи да су дискриминација и стигматизација особа са психосоцијалним инвалидитетом и корисника услуга менталног здравља и даље алармантно распрострањене широм света. Ти изазови се манифестују у више облика, кроз систематска неоправдана ограничења њихових људских права због баријера које ометају њихов једнак приступ основним услугама и објектима који су им потребни.
У извештају се такође наводи да се особе са животним искуством са менталним здравственим проблемима или психосоцијалним инвалидитетом често суочавају са стигмом међу здравственим радницима.
Принудне праксе
Закони и здравствена пракса и даље дозвољавају принудно лечење и институционализацију, посебно погађајући особе са психосоцијалним инвалидитетом. Особе са психосоцијалним инвалидитетом и корисници услуга менталног здравља остају у установама, затворени и подвргнути принудном лечењу, често у нехуманим условима, укључујући и ланце, истиче се у извештају.
У извештају је даље наведено да не постоји довољан независни надзор и одговорност за решавање понављајућих кршења у контексту обавезног пријема и коришћења застарелих објеката.
Изазови у законодавству и имплементацији политике
Огромна већина држава у Европа ратификовале су релевантне споразуме о људским правима који признају право на највиши могући стандард физичког и менталног здравља, укључујући Конвенцију о правима особа са инвалидитетом.
У новом извештају, с обзиром на ово, напомиње да су потребни напори како би се осигурало да међународне обавезе буду уграђене у националне законе и да надлежне институције имају неопходан капацитет да ефикасно подрже и спроводе ова права.
У многим контекстима се крше права особа са психосоцијалним инвалидитетом, ограничавајући њихову аутономију, учешће и могућност давања слободног и информисаног пристанка, истиче се у извештају. Ова ограничења су широко препозната као системска питања која захтевају усклађивање са међународним стандардима људских права, укључујући Конвенцију о правима особа са инвалидитетом.
Конкретно, у извештајима се објашњава да многе земље имају законе који дозвољавају принудно лечење или институционализацију, под одређеним околностима, као што је када се сматра да особа представља ризик за себе или друге, на пример кроз критеријуме као што су „последње средство“, „медицинска потреба“ или „неспособност“.
У извештају се наводи да су ти правни изузеци „забрињавајући јер доводе до ограничења права наведених у Конвенцији о правима особа са инвалидитетом, неоправдано ограничавајући аутономију особа са проживљеним искуством, њихово учешће у процесима доношења одлука и њихову способност да дају сагласност“. Ускраћивање пословне способности, како је наведено у Конвенцији, један је од главних недостатака у домаћем законодавству, који критично утиче на уживање и остваривање широког спектра људских права, укључујући приступ правди, ефективни правни лек и репарацију.
Као конкретан пример у извештају се наводи да чланови 6, 7 и 8 Конвенције за заштиту људских права и достојанства људског бића у вези са применом биологије и медицине (Овиједо конвенција) Савета Европе успостављају изузетке од принципа слободног и информисаног пристанка наведеног у члану 5 истог уговора, по више основа.
И да од 2014. године Савет Европе припрема додатни протокол уз Овиједску конвенцију под називом „Заштита људских права и достојанства особа са менталним поремећајем у погледу присилног смештаја и принудног лечења“. Механизми Уједињених нација за људска права, организације цивилног друштва и друге заинтересоване стране имају позвао на повлачење актуелног нацрта протокола, који, по њиховом мишљењу, задржава приступ политици и пракси менталног здравља који је заснован на принуди и који је неспојив са савременим принципима и стандардима људских права и правима садржаним у Конвенцији о правима особа са инвалидитетом, посебно у вези са институционализацијом.
Системска реформа система менталног здравља
Високи комесар УН-а наглашава хитну потребу да се усвоји приступ менталном здрављу заснован на људским правима као основном елементу права на највиши могући стандард здравља према међународном праву о људским правима. То укључује прелазак са уског нагласка на биомедицинске приступе ка холистичкијем и инклузивнијем разумевању менталног здравља и, стога, прелазак на заштиту менталног здравља и подршку у заједници је од суштинског значаја.
Даљи напори на реформи законодавства морају бити праћени напорима на рјешавању стигме и дискриминације, проширењу приступа здравственој заштити и подршци заснованој на људским правима.
У разматрању законских, политичких и институционалних реформи владе би требало да размотре као приоритет промену парадигме „са казненог приступа ка мерама усмереним на здравље и људска права“. То укључује имплементацију ресторативног приступа који се фокусира на пружање заштите менталног здравља у заједници, а не на кажњавање.
Као и да обезбеди да слободан и информисани пристанак буде основа свих интервенција у вези са менталним здрављем, признајући да је способност појединаца да доносе одлуке о сопственој здравственој заштити и избору лечења суштински елемент права на здравље.
"Сходно томе," Високи комесар УН препоручује државама да "зауставе принудне праксе у менталном здрављу, укључујући присилно одлагање, присилно лечење, изолацију и ограничења како би се поштовала права особа које користе услуге менталног здравља. Осигурати да сви системи заштите менталног здравља поштују аутономију и информисани пристанак особа са психосоцијалним здравственим услугама и корисника услуга менталног здравља у складу са међународним законом."
