"Незнање дозвољава расизам, али расизам захтева незнање. Захтева да не знамо чињенице", каже Сара Луис, ванредни професор афричких и афроамеричких студија на Универзитету Харвард и оснивач тамошњег програма Висион & Јустице, који повезује истраживање, уметност и културу ради промовисања једнакости и правде.
Госпођа Луис је била у седишту УН на догађају обележавање прошлонедељни Међународни дан борбе против расне дискриминације.
У интервјуу за УН НевсАна Кармо, она је разговарала о кључном укрштању уметности, културе и глобалне акције у борби против расне дискриминације суочених са текућим изазовима.
Интервју је уређен ради дужине и јасноће.
Вести УН: Како уметност може допринети и подизању свести о расној дискриминацији и инспирисати акцију ка њеном елиминисању?
Сара Луис: Одрастао сам недалеко од Уједињених нација, само десет блокова даље. Као млада девојка, заинтересовала сам се за наративе који дефинишу ко се рачуна и ко припада. Наративи који условљавају наше понашање, наративи који дозвољавају примену закона и норми.
А оно што сам дошао да проучавам је рад наратива током векова кроз снагу културе. Овде смо да прославимо велики део политичког рада који је обављен кроз различите државе, али ниједан од тих радова није обавезујући и трајаће без порука које се шаљу кроз изграђено окружење, шаљу се кроз силу слика, шаљу кроз моћ споменика.
Један од мислилаца у Сједињеним Државама који су се први усредсредили на ту идеју био је бивши поробљени лидер аболициониста Фредерик Даглас, а његов говор Слике у току, испоручен 1861. на почетку америчког грађанског рата, нуди нацрт како морамо размишљати о функцији културе за правду.
Није био фиксиран на рад ниједног уметника. Био је фокусиран на перцептивне промене које се дешавају у сваком од нас, када смо суочени са сликом која јасно показује неправде за које нисмо знали да се дешавају и тера на акцију.
вести УН: Ове године обележава се и 60 година постојања Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације. Шта мислите, како се друштва заиста могу укључити у ове историјске борбе за расну правду, посебно у контексту где је расна дискриминација још увек дубоко укорењена?
Сара Луис: Говоримо у тренутку у којем смо променили норме око онога што предајемо, онога што је у нашем наставном плану и програму у државама широм света. Налазимо се у тренутку у коме постоји осећај да се ропство може подучавати, на пример, као корисно, за вештине које је [оно] нудило поробљенима.
Када питате шта нације могу да ураде, морамо се фокусирати на улогу образовања. Незнање дозвољава расизам, али расизам захтева незнање. То захтева да не знамо чињенице. Када видите како је ропство, на пример, укинуто, али претворено у различите облике системске и одрживе неједнакости, схватите да морате деловати.
Без рада на образовању, не можемо ускладити, заштитити и имплементирати норме и нове политике и уговоре за које се данас залажемо.
У прошлости, будућност Јужне Африке пуна наде била је ометана апартхејдом, али је превазилажење расне неправде утрло пут друштву заснованом на једнакости и заједничким правима за све.
УН вести: Говорите о моћи образовања и идеји да морамо да променимо наративе. Како ми као друштва можемо осигурати да се наративи и пристрасности заиста промене?
Сара Луис: Ако је образовање важно, повезано је питање како да се најбоље образујемо? И не само да образујемо кроз рад колеџа и универзитета и наставне планове и програме свих врста, ми образујемо кроз наративне поруке у свету свуда око нас.
Шта можемо да урадимо на личном, дневном нивоу, лидер или не, јесте да себи поставимо питања: шта видимо и зашто то видимо? Који се наративи преносе у друштву који дефинишу ко се рачуна и коме припада? И шта можемо да урадимо поводом тога ако треба да се промени?
Сви ми имамо ту индивидуалну, прецизну улогу у обезбеђивању праведнијег света у коме знамо да сви можемо да креирамо.
УН вести: Када сте били студент на Харварду, поменули сте да сте управо то приметили, да вам нешто недостаје и да имате питања о томе шта вам се не предаје. Колико је важно укључити тему визуелног представљања у школе, посебно у Сједињеним Државама?
Сара Луис: Ћутање и брисање не могу да стоје у државама које раде на обезбеђивању правде широм света. Срећан сам што сам ишао у ванредне школе, али сам открио да је много тога изостављено из онога што су ме учили, не кроз било који дизајн или било који индивидуални кривац, било који професор или онај, већ кроз културу која је дефинисала и одлучила који су наративи важнији од других.
Заиста сам научио о овоме кроз уметност, управо кроз разумевање и размишљање кроз оно што нам мејнстрим друштво говори на шта треба да се фокусирамо у смислу слика и уметника који су важни.
Написао сам књигу пре десет година о – ефективно – неуспеху, о нашем неуспеху да се позабавимо овим наративима који су изостављени. И на много начина, можете видети, идеју правде као обрачуна друштва са неуспехом.
Правда захтева понизност од свих нас да признамо колико смо погрешили. И то је та понизност коју има васпитач, коју има ученик и то је став који сви ми морамо да усвојимо као грађани да бисмо признали шта треба да вратимо у наративе образовања данас.
УН вести: У својој књизи говорите о улози 'скоро неуспеха' као скорој победи у нашим животима. Како сви можемо да видимо да је постигнут донекле напредак, да се постигне елиминација расне дискриминације у друштвима, а не да се осећамо поражено неуспесима?
Сара Луис: Колико је покрета за социјалну правду почело када смо признали неуспех? Када смо признали да смо погрешили? Рекао бих да су сви рођени из те спознаје. Не можемо бити поражени. Постоје примери мушкараца и жена који показују како то радимо.
Испричаћу вам накратко причу о једном. Звао се Чарлс Блек млађи, а ми смо данас овде, делом због његовог рада у Сједињеним Државама. Тридесетих година прошлог века отишао је на плесну забаву и нашао се тако фиксиран снагом овог трубача.
Био је то Луис Армстронг, и никада није чуо за њега, али знао је у том тренутку да због генија који долази из овог црнца, та расна сегрегација у Америци, мора бити погрешна - да је погрешио.
Мурал протеста Ја сам мушкарац који се одржао у Мемфису, Тенеси, током Покрета за грађанска права у САД.
Тада је почео да иде ка правди, постао је један од адвоката за случај 'Браун против одбора за образовање' који је помогао да се сегрегација у Сједињеним Државама забрани, и наставио да предаје сваке године на Универзитету Колумбија и Јејл, и одржао је ову 'Вече слушања Армстронга' да ода почаст човеку који му је показао да је погрешио, да друштво није у реду, и да нешто није у реду.
Морамо пронаћи начине да дозволимо себи да не дозволимо да нас тај осећај неуспеха порази, већ да наставимо. Постоји безброј примера које бих могао да понудим у том смислу, али прича о Чарлсу Блеку млађем је она која показује каталитичку снагу тог препознавања те унутрашње динамике која је мањи, приватнији сусрет и искуство које често води ка јавним облицима правде које данас славимо.
