Аутор: Архиепископ Јован (Шаховској)
Евил Схепхердсхип
Ако су књижевници и фарисеји седели на Мојсијевом столу, окружени зидом Закона (Мт. 23), колико би онда могли да седе на столу Једног Кротог Пастира и да почну да владају речју истине Његове на неправедан начин у Његово име...
Ово се десило у свету. Вукови уђоше у стадо пастира и стадоше да растурају његове овце, и још их растурају, настанивши се у црквама и народима.
Лажно пастирство је најболнија пошаст која рањава Пречисто Тело Христово. Ниједан људски грех се не може упоредити са грехом лажног пастира.
Отац лажних пастира је ђаво, по Христовој речи: „Ваш отац је ђаво“ (Јн. 8).
Ко нема духа Христовог, мириса Јеванђеља, сагоревања апостола, није Његов (Рим. 8), а ко није Христов, чији је?
Лажни пастири, вршећи своју вољу (а не вољу Христову), следујући својим страстима и пожудама, бич су Цркве. Борба против лажних пастира је тешка, јер се истргнувши их, појевши свето тело Цркве, тело рањава. Али борба против њих је неопходна – молитвом и акцијом.
А архипастири, „који се брзо наручу“ (1. Тим. 5:22), подлежу посебној одговорности.
Огњене, страшне речи говоре Уста Божија преко пророка против пастира који не пасу стадо Божије, који не служе Једном Пастиру. Пророци описују не само потпуну равнодушност пастира према раду пастира, већ и њихов злочин.
Непријатељ у рату највише настоји да заузме команданте армија, да продре у штабове, у управљање трупама, да би издајом једне особе изазвао већа пустошења у редовима непријатеља него победом на отвореном бојном пољу. А у духовном рату, непријатељ, супротстављајући се Пастиру, чини све да заузме пастире Цркве: пре свега – епископе, свештенике, свештенство, монахе; даље – учитељи, писци, поглавари држава, родитељи, просветни радници… како би се кроз њих паралисала моћ Цркве Господње и најзгодније дошло до уништења човечанства.
Продирући у свету катедралу, непријатељ може да изазове већу пустош у стаду него борећи се у савезу милитантних атеиста или кроз декрете атеистичке владе. Уништити изнутра је његов циљ... И тако прилази не само уснулим него и дремајућим пастирима, и запоседа њихова осећања, речи и дела, даје им свој дух – дух од кога људи духовно пропадају, престајући да верују у свето.
Непријатељу је потребна „сол да престане да буде слана“ (Мт. 5), тако да хришћани губе дух Божији, пастири губе Једног Пастира (Јован 13).
Код свештеника је подједнако страшно: његово еклатантно безакоње, искушавање многих, – и равнодушност, за око неприметна, апатија према делу Христовом, млакост (Откр. 3, 16), у којој свештеник (неприметно чак и себи) заузима место Бога и служи себи, а не Богу. Испуњава форму, слово пастирске службе, немајући садржај, дух пастира, не улазећи у дело које је у свету извршио Једини пастир.
„Свештеници нису рекли: 'Где је Господ?' – овако Реч Божија описује равнодушност свештеника, – 'И не познадоше ме учитељи закона, и пастири отпадоше од мене' (Јер. 10).
„Многи пастири су покварили виноград мој, згазили су моју парцелу, од љубљене су ми пустињу начинили, пустињу су учинили, и пустош виче преда мном; сва је земља пуста, јер нико је не ставља к срцу“ (Јер. 12:10–11).
„Тешко пастирима који уништавају и распршују овце паше Моје, говори Господ“ (Јер. 23:1).
„Завијајте, пастири, и запомагајте, и баците се у прах, вође стада, јер су се навршили дани ваши клања и расејања; и пасти ћете као драгоцена посуда. И неће бити уточишта пастирима, нити помоћи за вође стада“ (Јер. 25-34).
„Тада ми дође ријеч Господња говорећи: Сине човјечији, пророкуј против пастира Израиљевих; пророкуј и реци им, пастирима: Овако вели Господ Господ: Тешко пастирима Израиљевим који сами себе пасу! Зар пастири да не пасу стадо? Ти си јео сало, а сало си обукао, а дебељку ниси обукао, а у то ниси закопао. Они нису учврстили слабе, нити су свезали поломљене, нити су тражили изгубљене, него су се распршили без пастира, и они су били расејани по свакој овци и гори расејани по целом лицу земље, и нико их не тражи, зато, о пастири, чујте реч Господњу, вели Господ Господ, јер су овце моје постале храна за сваку звер, и пастири моји. овце; зато, пастири, слушајте реч Господњу. Овако вели Господ Бог: Ево, ја сам против пастира, и тражићу своје овце из њихове руке, и не дам им више да пасу овце; нити ће се пастири више хранити; али ћу овце своје ишчупати из уста њихових, и неће им бити храна...“ (Језек. 34).
Што је место светије, то је у њему страшнија гадост пустоши. А пошто је најсветије место на земљи Света Православна Црква, утемељена на Стени – Христу и на апостолима и светим оцима – синовима и браћи Христовим (Мт. 12, 50), онда је непријатељу (колико год то на први поглед чудно изгледало) најлакше да пустоши у њој.
Сваки свештени обред је велика духовна стварност, оличење Духа Истине. Као такав, никада није „неутралан“, већ носи или Вечни Живот или вечну смрт. Спољашња, формална, бездушна употреба светих предмета, радњи и речи рађа и акумулира смртоносну негативну енергију у свету. Особа која га истроши постаје слуга Антихриста. Окићен златом и високим чиновима, али без покајничког сагоревања срца, љубави и молитве, може се заиста рећи речима Апокалипсе: „Мислиш да си богат... а ти си сиромашан и слеп и наг. Покушајте да купите од мене злато у огњу пречишћено“ (Откр. 3:17-18).
Очишћавајућа ватрена катастрофа задесила је Руску Цркву. Немогуће је исцрпити дубину Промисла Господњег. Али несрећа задеси људе ради њиховог спасења, а Господ отвара поглед на грехе људске, после слања спасоносне несреће.
Наравно, цео православни народ је одговоран и за пад Православља у људима и за отпадање многих душа од Православља. Али најодговорнији су они који су знали више од обичних људи. Ти људи су свештеници: епископи, свештеници, ђакони.
Постављени од Господа Исуса Христа да буду посредници између Њега, Једног Пастира, и оваца стада Његовог, они су се, углавном, показали као зид између Светлости Христове и народа. "Бог ће те ударити, бељени зиде!" апостол Павле је пророчки ускликнуо првосвештенику (Дела 23). И заиста, и овај првосвештеник и многи други у историји цркава и народа били су „побељени зидови“, офарбани, украсни (по свом спољашњем изгледу) зидови између Бога и Божијег народа.
Укравши кључ разумевања, они „нису хтели ући у себе, нити су пустили друге“ (Мт. 23:13). Исцедивши комар ритуала и формализма, прогутали су камилу Христове истине и милосрђа, једноставности и смирења.
Не живети по својој вери је горе него живети по својој невери. Ниједан атеиста не може да нанесе толико зла Цркви Христовој и да унесе толику пустош у ограду Цркве као зао, себични свештеник, коме је дата страшна благодат вршења Светих Тајни и ношења светих одежди и коме она није одузета. Управо они, ови свештеници и епископи, ће на Суду рећи Господу: „Господе, зар нисмо у Твоје име пророковали и чудеса многа чинили? (Матеј 7, 22-23). А кротки Господ ће им рећи: „Идите од мене, који чините безакоње. Такви „творци безакоња” су сви клирици који Христово благодатно пастирство замењују безблагодатним свештенством – господством над народом, који не гледају на мршаве, него на дебеле овце, који се не радују грешницима који се кају (Лк. 15, 7-10), него у праведницима који немају потребу за њима. подржавају земаљски живот пастира-свештеника, који врши свете обреде Цркве, као пагански обред, без вере, милосрђа, љубави, срдачне молитве, служења Богу у Духу и Истини.
Православна Црква са свим својим светим обредима и правилима је велико поље духа и растућа снага живота за оне који имају вољу и позив на истинско пастирско служење. Али ова иста дивна Црква постаје камен не само спотицања, него и пада за свакога ко јој приступи не у духу Христовог свештенства и Христовог Царства. Чистећи злато, огањ Светих Тајни пали сламу...
Лако се нејака људска душа заноси привидом свештенства, спољашњим извођењем „обреда“, музикалношћу певања, лепотом речи и украса – целокупним устројством, целокупном телесношћу Цркве, која, ненадахнута и оживљена Духом Христовим, постаје богохуљење, представљајући мртвих који је Божанствени закон, неваскрсење мој овде… (Откр. 7:5). И то је заиста она „гнусоба пустоши, о којој говори пророк Данило, која стоји тамо где не треба (да читалац разуме)“, о којој је говорио Спаситељ, и која до данас многима не дозвољава да прихвате Његову Светлост.
Недостојни пастири губе моћ да сами врше сакраменте. Невидљиво су везани анђелском руком, која врши Свето приношење верних. Свету Тајну Евхаристије газе и скрнаве не само „мађионичари” (ради којих је Црква престала да причешћује лаике), већ и недостојни клирици који, како у животу, тако и на богослужењима, немају ни вере ни воље да буду у Господу, а да Господ буде у њима.
Ово је свештенство без благодати, о чему је свети Јован Златоуст рекао речима: „Не мислим да ће се многи свештеници спасти. Ово је „професионализам“, профанација светог. Живот и Реч Божија са застрашујућом реалношћу откривају да су пастири понекад постајали не само испод пастирског нивоа, већ и испод нивоа људског.
Да ли би они могли да буду пастири без прихватања Једног пастира? Да ли могу да заступају друге, а да за себе не искусе заступништво Лица Божијег?
Народ, освећен својом вером, од светих Тајни које је вршио, помрачио се, видећи свој живот, дошавши у додир са својим интересима. Мало је душа у свету, просветљених духом Христове мудрости, које, видећи искушење у свештенику, не искушавају се о Христу, не искушавају се о Цркви, него још горљивије продиру ка Христу, још ватреније љубе Цркву Његову и са већом ревношћу се труде да служе Ономе, Чију пред собом виде издају.
Већина „верника“ поколеба се у вери и од најмањег искушења, не само у Цркви, већ и у Богу, у Његовој сили и власти. Ови људи се лако удаљавају од Цркве. Они су „бебе у вери“. Не може им се строго судити. Мора им се помоћи, заштитити.
Зато, заиста, „Ко сагреши једног од ових малих који верују у Мене, боље би му било да му се о врат окачи воденични камен, и да се утопи у дубини морској“ (Мт. 18).
Свештенство је велика сила освећења („резервоар благодати“, по речима о. Јована Кронштатског), али може бити и велика сила искушења у свету.
Злу пастирску бригу могу вршити и они којима је дата било каква власт над човеком: родитељи, старатељи, вође, владари, газде, учитељи, васпитачи, научници, лекари, писци, лекари, новинари, уметници... Свако у својој сфери, непросвећен светлошћу Христовом, је диригент ђавољег човека и прогонитеља ђавола у светом вернику.
Царство „друге смрти“ (тј. духовне – Откр. 20) прозелити на исти начин као и царство живота – чак и много упорније, јер је грубо и дрско. Друга смрт има много слугу у свету, свесних и несвесних. Да су земљи остали само њени земаљски проповедници, земља би се одавно претворила у пакао. Али – Творац је дао Себе за првог јеванђелисту земље, у лицу свог Јединородног Сина, и Он, Јагње за то заклано пре свих векова, Распето под Понтије Пилатом и под свештеницима-пастирима Аном и Кајафом, Сам објављује Своју Истину у свету. И ниједан шапат и вапај зла у свету не може да пригуши Његов глас, умањи Његову љубав.
Љубав Божија, као Светлост Сунца, пада на цело човечанство, и ако неки беже од животворног сунца у своје мрачне и влажне подруме мисли и осећања – да ли је за то криво Сунце Истине, које сија „над злим и над добрима“? Неки знаци лажног сточарства:
1. Похлепа, практични материјализам, условљавање молитве или Светих Тајни новчаном наградом, што је грех и изопачење Царства Божијег.
2. Раскош, раскош, театралност... Анђео је опомињао светог Ерму на лажне пастире речима: „Гле, Ерме, где је раскош, тамо је и ласкање“ – тј. лаж пред Богом. Православно богослужење није „помпезност“ или „театралност“, већ молитвена и преподобна символичка стварност, певање Богу гласом, бојама и покретом – препуштање Богу свег тела овога света. Само кроз срце које гори љубављу према Богу и људима, православна симболика налази своје право на истину, постаје небеска стварност.
3. Лагати се моћнима, богатима. Презир однос према сиротињи и неупадљивим људима. „Виђење лица“.
Плахост и лажна кротост пред разоткривањем греха моћника овога света. Бес и грубост према неодговорним и зависним људима.
4. Проповедање свих земаљских вредности и висина у храму; однешени ван храма било каквим посредним подвигом или идејом на штету непосредног пастирског рада исцељења душа и њиховог привођења Једном Пастиру. Непоштовање у храму.
5. Тражећи себи славу и част, таштину. Знаци атеизма: „Како можете веровати, који примате славу једни од других, а не тражите славу која долази од јединог Бога?“ Знаци пастирске вере: „Ко тражи славу Онога који Га је послао, истинит је, и нема неправде у њему“ (Јован 5:44, 7:18).
6. Занемаривање људске душе… „Није најамник пастир, чије овце нису његове; он види вука како долази, па оставља овце и бежи; и вук хвата овце и растера их; а најамник бежи, јер најамник не мари за овце“ (Јован 10-12).
(наставиће се)
Извор на руском: Философија православне пастирске службе: (Пут и деловање) / Духовник. – Берлин: Издање парохије Светог равноапостолног кнеза Владимира у Берлину, 1935. – 166 стр.
Белешка о аутору: Архиепископ Јован (у свету кнез Дмитриј Алексејевич Шаховској; 23. август [5. септембар] 1902, Москва – 30. мај 1989, Санта Барбара, Калифорнија, САД) – Епископ Православне Цркве у Америци, Архиепископ Сан Франциска и Западне Америке. Проповедник, писац, песник. Аутор бројних верских дела, од којих су нека објављена у преводу на енглески, немачки, српски, италијански и јапански језик.
