Аутор: Архиепископ Јован (Шаховској)
Гоод Схепхердинг
То су, пре свега, „духови службеници, послани да служе онима који ће наследити спасење“ (Јевр. 1:14).
Господ чини „анђеле своје духове, и слуге своје пламеном огњеном“ (Псалам 103).
Целокупно Откровење је пуно манифестација општења неба са земљом. Као што је Јаков видео, анђели се „уздижу и силазе“... стално се открива визија анђела, слуга Божијих, пастира, учитеља, вођа, гласника, ратника. У сну и у стварности, под разним околностима, открива се анђеоска помоћ и сведочи да су „дванаест легија анђела“ стално спремни да хрле на земљу и стану у одбрану Имена Христовог, Јединородног и Вољеног (авај, не од свих људи) Сина Божијег и Сина Човечијег.
Сваки човек је окружен бестелесним силама и сваком човеку се шаљу невидљиви анђели чувари, који говоре у дубини чисте савести (глас неба се губи у оскврњеној савести) о спасењу човека, показујући му корак по корак пут, међу тешким – спољашњим и унутрашњим – околностима на земљи. Анђели чувари нису само духови који нису живели на земљи, већ и душе праведника који су умрли за земљу, од којих је мали део канонизован од Цркве ради призивања, исповедања и потврде везе неба и земље (а не ради предаје земаљске славе светим небесницима, који се више од тога радују и не страдају од тога... само је слава радост – прослављање Господа Исуса Христа у људима, у Светој Тројици они овом прослављању служе, њему су се до краја посветили); Акатист „Светом Анђелу, неуморном чувару људског живота“ у свим својим редовима открива суштину анђелске службе. Из овог акатиста сваки земаљски пастир може се научити духу своје пастирске службе. У свему осим у бестелесности и непропустљивости греху, земаљски учитељи, пастири, који истински уче људе вечном „једном потребном“, једином неопходном за вечност, слични су небеским духовницима и учитељима. Такви су, пре свега, пастири који су примили апостолску благодат кроз полагање руку. Епископи, презвитери и ђакони, који се постављају у Цркву Божију не искључиво ради црквене молитве, већ и да помажу свештенику у проповеди јеванђеља и сведочењу истине. Свештенослужитељи су такође не само рипиноноси, чтеци и појци, већ у истој мери сведоци вере, апологети Цркве како у свом животу тако и у способности да бране праву веру пред људима, у способности да привлаче равнодушне и неверне. За ово, као и за молитву, добијају благодат хиротоније.
Сваки хришћанин је и учитељ, јер, по речима апостола, он увек мора бити спреман „да одговори за наду која је у њему с кротошћу и страхопоштовањем“ (1. Петр. 3:15). Дела вере, чак и ако онај ко их чини ћути, увек поучавају.
Али родитељи су посебно наставници и сносе одговорност за то у односу на своју децу, владари у односу на оптужене, претпостављени у односу на своје подређене. У ширем смислу, уметници, писци, композитори и универзитетски професори су наставници. Како постану славни, њихова морална и духовна одговорност пред Богом расте, јер поступци или речи славне личности изграђују или искушавају многе.
У православној култури живота пастирско старање треба да буде на врху пирамиде учитеља – ширитеља светлости Христове у свету, преносилаца Божанске мудрости у свет.
Али да би постало права со за свет, све његове слојеве, свештенство не треба да буде каста, властелин: сваки друштвени слој треба да обезбеди пастире за Цркву. Ово је спољашњи услов, добијен од Руске Цркве огњем великих искушења. Унутрашњи услов, много битнији, јесте да свештеник мора бити духовно виши од своје пастве. Дешава се (и не ретко) да пастир не само да своје стадо не подиже на небо, већ их још више спушта на земљу. Пастор не треба да буде „светски“. Вишак у храни, пићу, сну, до празног чаврљања, картања и разних других игара, посећивања, бављења политичким темама дана, придруживања било којој партији или секуларном кругу – све је то немогуће у животу пастира. Пастор мора бити светао и непристрасан према свим људима, судити о њима само духовним, јеванђелским оком. Укључивање пастира у било која овоземаљска друштва, чак и најплеменитија за световног човека, али тамо где кипе људске страсти, чини пастира од духовног – „душеног“, земаљског, тера га да погрешно, пристрасно суди о људима, слаби оштрину вида духа и чак потпуно заслепљује.
Моћ јеванђељске несекуларности („у свету, али не у свету“) мора бити својствена сваком пастиру и његовим свештеничким помоћницима. Само несекуларност, пастирова неповезаност са било каквим земаљским вредностима, како материјалним тако и идеолошким, може пастира учинити слободним у Христу. „Ако вас Син ослободи (од свих илузорних и привремених вредности земље), тада ћете заиста бити слободни“ (Јован 8:36). Пастир, као позван да ослободи душе за Царство Божије, мора пре свега да се ослободи силе света, тела и ђавола.
Слобода од света. Стојећи ван свих земаљских партијских организација, изнад свих световних спорова. Не само формално, већ и срдачно. Непристрасност према људима: племенитим и скромним, богатим и сиромашним, младим и старим, лепим и ружним. Визија бесмртне душе у свим случајевима комуникације са људима. Требало би лако да особа свих убеђења дође код пастира. Пастир треба да зна да ће бестелесни непријатељ искористити сваку земаљску, не само грешну, већ и светску везу да би га ранио, ослабио његово дело, одвратио људе супротних или различитих убеђења од своје молитве, од своје исповести. Ти људи ће, наравно, и сами бити криви, што нису могли да гледају на пастира мимо његових људских убеђења, али пастир се неће осећати боље од свести не само о својој кривици, јер он није одређен за јаке духом, већ за слабе, и мора учинити све да помогне свакој души да дође до очишћења, до Цркве... Много тога је грешно за светог човека.
Циљ пастира је да буде прави „духовни отац“, да води све људе ка Једном Небеском Оцу; а он, наравно, мора учинити све да се постави у услове једнаке блискости са свима и да свакога себи постави подједнако близу.
Ослобођење од тела. Ако духовни појам „плоти“, „плотности“ не подразумева физичко тело, већ превагу телесног живота над духовним, ропство човека елементима његовог тела и „гашење духа“, онда је, наравно, неопходно ослобођење од тела, као и од „света“. Свештеник не треба да буде очигледан подвижник, веома строг уздржан. Такво стање ће многе уплашити и одвратити од духовног живота. Безтелесни непријатељ плаши људе „духовним животом“, мешајући у њиховим мислима „духовни живот“ са „умртвљивањем тела“ и сличним страшним појмовима, неподношљивим за простог лаика. И – човек се одвраћа од сваког духовног живота, уплашен бајком „аскетизма“. Дакле, свештеник не треба да изгледа (а још мање наравно – да се покаже!) строги подвижник. Осећајући то, неки свештеници упадају у још један грех: под маском смирења и самопонижења пред људима, „не издвајајући се“ од других, слабе се и убијају неумереношћу и чак изнутра (па и споља) хвале се таквим „понизношћу“. Ово смирење је, наравно, илузорно, а не скромност уопште. То је превара. Оставивши по страни превару, треба скромно користити благослове земље, неопходне за живот.
Истински духовни живот пастира и сама његова молитвеност показаће му меру уздржања. Сваки вишак се одмах огледа у унутрашњем стању духовног човека који се труди да увек буде молитвен, лаган, лако кретан ка добру, ослобођен од мрачних, двоструких и угњетавајућих помисли, које неизоставно ослобађају душу од уздржања у пићу, јелу и спавању. Певач престаје да једе 6 сати пре наступа да би био „лаган“ и да би му глас звучао лагано. Рвач се стриктно придржава свог режима и, јачајући тело, пази да га не оптерећује. Овде је истинска, витална, медицинска аскеза – услов здравља и најпотпуније виталности. Како се пастир – и уопште сваки хришћанин – не служи овим подвижништвом, када је он више од земаљског борца, стални борац са собом, са својом грешношћу и са невидљивим, бестелесним непријатељем, добро окарактерисан од апостола Петра и искоришћавајући и најмању грешку или непажњу човека – посебно свештеника. Духовно искуство је најбољи учитељ борбе са телом ради блажене и свете слободе од страсти.
Ослобођење од ђавола. „Ова врста не излази ничим осим молитвом и постом“ (Мт. 17:21).
Пост је уздржање за онога који живи у свету. Суштина поста није одређена спољашњим нормативним законима Цркве. Црква само оцртава пост и одређује када га је посебно потребно памтити (среда и петак, 4 годишња поста и др.). Сваки човек мора сам да одреди обим поста, како би тело примило своје, а дух растао, у равнотежи у свету. Овај свет („Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не као што свет даје, дајем вам ја“ – Јован 14) је место недоступно злу. Зли дух, лажов и духовни разбојник, настоји пре свега да човека избаци из равнотеже, „узнемири“, „узнемири“. Када успе да узнемири кристалне воде душе, да кроз неко искушење или опсесију подигне муљ са дна душе – најчешће – преко другог човека, тада у тој „мутној води“ душе непријатељ почиње да прави свој улов, да гурне човека ослабљеног страшћу (бесом, пожудом, завишћу, похлепом) – на дисобедии, и похлепу – до Христовог злочина. А ако човек молитвом и покајањем не покида ову мрежу, после неког времена она ће постати струна, па конопац, и на крају ланац који везује целог човека, а човек је прикован, као осуђеник, за колица које носи зло по свету. Он постаје оруђе злога. Ропство и синовство Божије замењује се прво ропством, а потом синовством злога. Правило духовног подвига: сваку страст савладај силом Христовом одмах, чим је настала. Не можемо да је исцелимо, да је потпуно истегнемо одједном, али можемо да је стално терамо „на дно“, да тамо страст замре под дејством благодатних вода, а наша душа увек буде мирна, кристално чиста, љубавна, доброћудна, будна, духовно трезвена. Ако се на било којој страни душе очекује или догоди „прелом“, сва пажња срца се мора одмах и трудом усмерити тамо („Тргом се узима Царство Божије“, рекао је Спаситељ, указујући управо на ово Царство Божије, које се на земљи стиче или губи у човеку), односно молитвеним подвигом потребно је вратити тако мир срца.
Ово је духовна трезвеност. За духовно трезвеног човека непријатељ није страшан. „Ево, дајем вам власт да газите на змију и на шкорпиона, и на сву силу непријатељску“ (Лука 10:19). Непријатељ је страшан и опасан само за поспане, лење и ослабљене душе. Такву особу никаква праведност не може спасити. У рату се може учинити много подвига, али ако се сви заврше издајом, неће значити ништа. „Ко истраје до краја, биће спасен. Ако се човек, а посебно свештеник, посвети заштити своје душе онолико бриге колико непријатељ користи да је уништи, онда, наравно, може бити миран. У дубини свог мирног и слободног срца, чак и усред великих искушења, увек ће чути охрабрујући глас: „Ја сам – не бој се“ (Мт. 14). Пастир је духовни архитекта – градитељ душа, творац ових душа Дома Божијег – заједнице мира и љубави… „јер смо сарадници Божији“ (27. Кор. 1). Највеће благословено дело је бити учесник у изградњи Царства Божијег. Духовно просветљење даје – посебно свештенику – могућност да не буде роб, „не знајући шта ради његов Господ“, већ син у кући свог оца, који се удубљује у посао свог Оца.
Психологија пастира је психологија власника њиве и баште. Сваки клас је људска душа. Сваки цвет је особа.
Добар пастир познаје своју фарму, разуме процесе органског живота и зна како да помогне овом животу. Он обилази сваку биљку и брине о њој. Пастирски посао је да обрађује и припрема земљу, да сеје семе, да залива биљке, да ишчупа коров, да накалемљује добре резнице на дивље дрвеће, да залива винову лозу средством за заштиту, да заштити плодове од крадљиваца и птица, да пази на сазревање, да на време бере плодове...
Знање пастира је знање лекара, који је спреман да дијагностикује болест и уме да примени различите методе лечења, да препише потребне лекове, па чак и да их састави. Тачна дијагноза болести, тачна анализа тела и његових разних душевних излучевина је први задатак пастира.
Пастир има духовну апотеку: фластере, лосионе, уља за чишћење и омекшавање, прашкове за сушење и лечење, течности за дезинфекцију, средства за јачање; хируршки нож (који се користи само у најекстремнијим случајевима).
Добар пастир је ратник и вођа ратника... Кормилар и капетан... Отац, мајка, брат, син, пријатељ, слуга. Столар, секач драгуља, копач злата. Писац који пише Књигу живота...
Прави пастири, као чиста огледала Сунца Истине, одражавају блиставост неба човечанству и греју свет.
Ови пастири се такође могу упоредити са овчарским псима који чувају стадо Једног пастира.
Ко је могао да посматра понашање паметног и љубазног овчарског пса, како ревносно трчи око стада и кротко за овцама, боцкајући устима сваку овцу која је макар мало залутала, терајући је у заједничко стадо, а чим се појави опасност, претварајући се од мирног овчара у страшног овог пса, разумеће свако ко је имао правог стада.
Добро пастирство је сила Једног Доброг Пастира, изливена у свет, пронашавши себи синове. Синови „по свом срцу“. „И даћу вам пастире по срцу своме“, каже Господ, „који ће вас хранити знањем и разумом“ (Јер. 3:15).
Како су ови пастири блистали свету, остављајући сведочанство о своме пастирству делима и речима – свету, а и пастирима у свету:
„Позивам пастире међу вама, као сабрат пастир и сведок страдања Христових, и причесници с вама у слави која ће се открити: Пасите стадо Божије које је међу вама, надзирући, не принудом, него добровољно, на начин који је Богу угодан; не зато што непоштено стекнете своју корист, него не као непоштену корист; примере стаду, а кад се појави Пастир, добићете венац славе који не увене“ (1. Петрова 5:1–4).
"Буди пример верницима у говору, у понашању, у љубави, у духу, у вери, у чистоти. Док не дођем, посвети се читању, опомену, науци. Не занемаруј дар који је у себи, који ти је дат по пророчанству, са полагањем руке презвитерства на њих, да им се све ово јави и настави да напредује. Пази на себе и на науку, остани у њима, јер ћеш, чинећи то, спасити и себе и оне који те слушају“ (1. Тим. 4:12–16).
„Подсећам вас да подстичете дар Божји који је у вама полагањем мојих руку, јер нам Бог није дао духа страха, него силе и љубави и самоконтроле“ (2 Тим. 1:6-7).
Шта могу да додам овоме? – све тако једноставно и сликовито говоре првоапостоли… Али – откривање апостолског откривења о пастирском раду је дело целог живота, а самим тим и многих речи усмерених на добро, да би се оно раније и вечно казало на нов начин, применило на нове услове живота и страдања Цркве.
Извор на руском: Философија православне пастирске службе: (Пут и деловање) /Свештеник. – Берлин: Издање парохије Светог равноапостолног кнеза Владимира у Берлину, 1935. – 166 стр.
Напомена ао аутору: Архиепископ Јован (у свету кнез Дмитриј Алексејевич Шаховској; 23. август [5. септембар] 1902, Москва – 30. мај 1989, Санта Барбара, Калифорнија, САД) – Епископ Православне Цркве у Америци, Архиепископ Сан Франциска и Западне Америке. Проповедник, писац, песник. Аутор бројних верских дела, од којих су нека објављена у преводу на енглески, немачки, српски, италијански и јапански језик.
