Од Светог Фотија Великог
Питање 11. Зашто је, након што је Адам згрешио и примио смрт као казну, његов син, који није ни згрешио, умро пре њега? (Пост. 3:19; 4:8)
Најдубље и најузвишеније објашњење овог питања могло би бити понирање у понор божанских одредби (Пс. 35:7), остављајући људско расуђивање по страни. Али ипак, из онога што нам је доступно, Адам јесте добио своју казну, али је његов син умро пре њега, да би кривац, видећи својим очима колико је тешка и болна смрт, јасније схватио тежину греха. И тако, савладан страхом и стрепњом, кроз покајање и тугу због своје смелости, могао би ублажити казну.
Заиста, свака претња и казна која се предвиђа постаје страшнија када кривац буде сведок страдања. А Адам то не би схватио да није видео своје дете мртво и да са њим није видео како страшне ствари прате смрт – ту тешку борбу у којој нема помоћи, стрепњу душе и њено одвајање од тела, као и све што следи – трулеж и труљење, смрад, прах, гној, црви.
Тако Адам у другој особи види колико је страшна и неподношљива његова сопствена казна и, видећи то, дубоко схвата тежину свог греха. Стога се води ка покајању и, иако изгуби своје дете, добија спасење своје душе. И ако неко мисли да је Адаму било неподношљивије да изгуби своје дете него да сам умре, наћи ће много очева који потврђују ову мисао – оних који би много пута радо своје животе заменили за спас своје деце.
Тако га је, према реченом, пре него што је Адам умро, стигла казна која му је суђена смрћу његовог сина – смрћу која је задала тежи ударац и задесила га неподношљивом тугом.
Али, молим вас, обратите пажњу на трећу ствар. Свет је тада имао само три мушкарца као своје становнике, а са њима је живела и једна жена. Од њих су мушкарац и жена били родитељи, а друго двоје су била њихова деца. Адам није кажњен из наведеног разлога. Ева, с једне стране, није кажњена из истог разлога, а с друге – јер је била једина жена, њена смрт, будући да би порођај онемогућила, одвела би људски род у пропаст.
Такође није било логично да Каин буде убијен због своје завере. Јер Каин је био гори, а Авељ бољи. Како је онда могуће да онај ко је био слободан од преваре, зависти и сваке злобе, испружи убилачке руке против свог брата? Остаје само он – онај који је и пре него што је починио ово зло дело својим жртвама ожалостио Бога и био савладан завишћу невиног брата, и злим помислима и лукавим умом планирао убиство (Пост. 4-3).
И овде, молим вас, обратите пажњу на мудрост и недокучивост Промисла Божијег (Рим. 11). Са оним чиме је зао мислио да ће победити, дижући руку на бољег, сустиже га почетак сопственог уништења. Реч Божија и недокучива икономија Божија омогућавају Авељу да постане жртва неправедних и убилачких руку, а смрт детета претходи смрти оца. Али снага пакла и његова прва манифестација испоставља се слабом.
Да је прво прихватио Адама, имао би непоколебљив темељ – почевши од онога који је осуђен божанском одлуком. Али зато што неправедно побеђује невине, његова моћ је уздрмана од самог почетка. Тако неправедна смрт праведника постаје претеча потпуног уништења пакла.
