ЛОНДОН — У прекретничком тренутку за пост-Брегзитову дипломатију, премијер Велике Британије Кир Стармер угошћује председника Европског савета Антонија Косту и председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен на првом самиту Велика Британија-ЕУ откако је Уједињено Краљевство напустило блок 2020. године. Састанак, одржан у понедељак, 16. маја, означава значајну промену тона и стратегије из Лондона, јер Стармер настоји да ресетује односе са Бриселом након година турбуленција под својим конзервативним претходницима.
Како је пријавио АФП и извештава НДТВ, самит се одржава усред ширег преиспитивања европске геополитике. Са руским ратом у Украјини који интензивира позиве на континентално јединство и растућом забринутошћу због потенцијалне нестабилности у спољној политици САД, обе стране желе да превазиђу огорченост због Брегзита и поново успоставе функционално партнерство. Ипак, иако је политичка добра воља очигледна, преговори откривају дубоке структурне изазове који и даље дефинишу односе између Велике Британије и ЕУ.
Одбрамбена сарадња: Стратешко преусмеравање
Један од најочекиванијих исхода самита је потенцијални споразум о сарадњи у области безбедности и одбране између Велике Британије и ЕУ. С обзиром на то да се Европа суочава са све агресивнијом Русијом и неизвесношћу око посвећености САД НАТО-у под могућом будућом Трамповом администрацијом, обе стране виде стратешку вредност у ближој сарадњи.
Према предложеном споразуму, Велика Британија би добила приступ одређеним војним иницијативама ЕУ и министарским састанцима, што би јој ефикасно омогућило да учествује у безбедносним операцијама које предводи Европа без пуноправног чланства. Још значајније, британске одбрамбене фирме – укључујући BAE Systems и Rolls-Royce – могле би имати користи од учешћа у новом европском одбрамбеном фонду од 150 милијарди евра, чији је циљ изградња аутономније европске војно-индустријске базе.
Иако ово представља велики корак ка обнављању одбрамбених веза, споразум остаје политички осетљив. Неке државе чланице ЕУ су наводно покушале да повежу напредак у вези са пактом о безбедности са нерешеним питањима као што су права на риболов – тактика која подсећа на раније тензије око Протокола о Северној Ирској.
Права на риболов: Трн који неће нестати
Риболов се поново појавио као једно од најспорнијих питања. Упркос уверавањима шефице ЕУ за спољне послове Каје Калас да квоте за рибу не би требало да задржавају шири безбедносни споразум, закулисни притисак Француске и других сугерише супротно.
Тренутни петогодишњи споразум о рибарству истиче 2026. године, а наводно Велика Британија нуди четири додатне године приступа својим водама - мање него што се ЕУ надала. Заузврат, блок је разматрао ублажавање контрола извоза хране за британска предузећа, што је био кључни захтев Лондона. Међутим, ако се понуда Велике Британије сматра недовољном, ЕУ би могла да смањи своје уступке, стварајући ћорсокак у последњем тренутку.
Ова веза између рибарства и трговине истиче колико су ова питања дубоко укорењена у пост-Брегзитовом оквиру, чак и док обе стране теже ширем стратешком усклађивању.
Усклађивање прописа: Прагматичан приступ
Премијер Стармер је сигнализирао спремност да усвоји облик „динамичког усклађивања“ са стандардима ЕУ за храну и пољопривредне производе – прагматичан приступ усмерен на смањење граничне бирократије и олакшавање глађег трговинског тока.
У скорашњим коментарима на Гардијан Стармер је нагласио да високи регулаторни стандарди Велике Британије вреди очувања, али је признао практичне користи од усклађивања са правилима ЕУ како би се избегли скупи поремећаји. Такође је указао на отвореност за континуирани надзор Европског суда правде (ЕСП) у решавању спорова – став који означава одступање од претходних црвених линија које су повукли тврдолинијаши Брегзита.
Овај став одражава постојеће аранжмане у складу са Виндзорским оквиром који регулише Северну Ирску, где се ауторитет Суда правде Европског суда примењује на робу која се креће између Северне Ирске и Републике Ирске. Иако га Брисел поздравља, ово питање остаје деликатно на домаћем нивоу, посебно међу традиционалном радничком класом лабуриста и евроскептичним гласовима унутар његове сопствене странке.
Мобилност младих: Последња препрека
Мобилност младих појавила се као још једна кључна тачка спора у последњим сатима преговора. ЕУ се дуго залагала за реципрочни програм који би омогућио младима из Велике Британије и земаља чланица ЕУ да живе, раде и студирају у иностранству – наследник програма Еразмус+ из којег се Велика Британија повукла након Брегзита.
Иако је у почетку пружала отпор, влада Стармера сада изгледа отворена за ограничену, контролисану верзију шеме. Према извештајима у Тхе Тимес , ово би могло да поприми облик система „један унутра, један напоље“ осмишљеног да ограничи нето миграцију — приоритет за Стармера док се суочава са растућом подршком за Реформ УК, антиимиграциону странку коју предводи Најџел Фараж.
Такав програм би вероватно био временски ограничен и искључивао би шире уступке које тражи ЕУ, укључујући смањење универзитетских школарина за европске студенте. Велика Британија је наводно у потпуности одбацила тај предлог, истичући домаћа политичка ограничења под којима лабуристичка влада делује.
Како се самит одвија, оно што се појављује је слика опрезног оптимизма ублаженог трајним сложеностима. Обе стране препознају хитну потребу за дубљом сарадњом - не само због економске стабилности већ и због регионалне безбедности и глобалног утицаја. Па ипак, пут напред остаје препун компромиса, осетљивости и спорова око наслеђа који ће тестирати издржљивост овог обновљеног дијалога.
Међутим, оно што је јасно јесте да Велика Британија и ЕУ више нису заробљене у супротстављеној динамици која је карактерисала еру непосредно након Брегзита. Уместо тога, они се крећу ка зрелијим – иако и даље компликованим – односима изграђеним на заједничким интересима и прагматичној сарадњи.
Самит није само о решавању спорова; он је такође о редефинисању контура интеракције између Велике Британије и ЕУ у свету који све више обликују стратешка конкуренција и глобална нестабилност. Стармер је јасно ставио до знања да жели да се Британија сматра поузданим партнером, чак и ако не и формалним чланом – порука коју појачава његова спремност да се конструктивно ангажује у областима одбране, трговине и регулаторног усклађивања.
За ЕУ, овај самит представља прилику да стабилизује своје спољне односе у време када су проширење, унутрашња кохезија и трансатлантска неизвесност све хитне бриге. Руководство блока изгледа спремно да превазиђе казнени тон који је често карактерисао ране преговоре након Брегзита, препознајући да сарадничко Уједињено Краљевство може послужити као вредан саговорник о питањима која се крећу од спровођења санкција до размене обавештајних података.
Ипак, пут који је пред нама неће бити без трвења. Иако су обе стране изразиле оптимизам у погледу потенцијала за споразуме о безбедности и мобилности младих, нерешене тензије око права на риболов и регулаторног надзора могле би да ометају замах. Штавише, домаћа политичка реалност на обе стране – посебно у Великој Британији, где успон Реформ УК угрожава утицај лабуриста на кључне бираче – значи да сваки договор мора бити пажљиво калибрисан како би се избегле негативне реакције.
На крају крајева, самит у понедељак можда неће донети велике продоре или драматичне декларације. Али оно што нуди јесте нешто вероватно вредније: оквир за одрживи дијалог, међусобно поштовање и постепени напредак. У том смислу, састанак у Лондону могао би се показати као тиха прекретница – она која поставља темеље за стабилније и функционалније односе између Велике Британије и ЕУ у годинама које долазе.
