Европски лидери се суочавају са поновним притиском да пооштре трговински став блока према Кини, јер упозорења о индустријским прекапацитетима, растућем дефициту робе и крхким производним секторима добијају све веће приоритете на дневном реду ЕУ пре јунског Европског савета.
Дебата се заоштрила у недељу након што је Манфред Вебер, председник десноцентричне Европске народне партије, позвао Европу да одлучније делује против онога што је описао као ризик од слабљења европске индустрије због кинеске конкуренције. Упозорење истог дана о трговинским тензијама између ЕУ и Кине одражава ширу промену у Бриселу: Кина се више не третира само као главно извозно тржиште, већ као тест индустријске отпорности Европе.
Све већи дисбаланс
Званични подаци дају политичком аргументу снагу. Према Подаци о трговини Евростата за 2025. годинуЕУ је извезла робу у Кину у вредности од 199.6 милијарди евра, а увезла 559.4 милијарде евра, што је оставило дефицит у трговини робом од 359.8 милијарди евра. Извоз је пао за 6.5% у поређењу са 2024. годином, док је увоз порастао за 6.4%.
Тај јаз није само питање за трговинске стручњаке. Он је постао политички симбол изложености Европе у секторима који су кључни за радна места, климатску политику и стратешку аутономију, укључујући машине, хемикалије, челик, батерије и возила. За трговинске јастребове, бројке показују да традиционална склоност ЕУ ка постепеном дијалогу није пратила брзину индустријске експанзије Кине коју подржава држава.
Међутим, за опрезније владе и компаније постоји ризик да би строжији став могао да повећа потрошачке цене, изазове одмазду и отежа приступ тржишту које је и даље важно за европске извознике. Немачка индустријска база, посебно, дуго је зависила од кинеске потражње, чак и док се немачки произвођачи сада суочавају са јачом кинеском конкуренцијом код куће и у иностранству.
Заштита без панике
Дилема ЕУ је како одбранити основне индустрије, а да се не упадне у општи трговински рат. Брисел је већ проширио употребу алата за трговинску заштиту, укључујући истраге и царине, док истовремено наглашава да је његова политика према Кини усмерена на „смањење ризика“, а не на потпуно економско раздвајање.
Челик је био једно од најјаснијих раних бојишта. Како је European Times раније објавио, ЕУ се померила ка чвршћим мере заштите трговине челиком као одговор на глобални прекомерни капацитет и притисак на европске произвођаче. Слични аргументи се сада шире и у другим индустријским секторима, где креатори политике страхују да би јефтин увоз могао да испразни домаће капацитете пре него што нове зелене и дигиталне инвестиције сазру.
Људске последице су директне. Затварање фабрика и ослабљени ланци снабдевања утичу на раднике, регионалне економије и јавне финансије. Истовремено, лоше осмишљена заштита могла би да оптерети домаћинства и мање фирме вишим трошковима. Изазов за институције ЕУ стога није само да заштите велике произвођаче, већ и да покажу да трговинска политика може служити ширем јавном интересу.
Тест пре јунског самита
Очекује се да ће се ово питање појавити у дискусијама пред Европски савет 18. јуна, где ће се лидери суочити са притиском да дефинишу колико далеко су спремни да иду. Француска и неколико других земаља чланица залагале су се за јаче инструменте, док друге остају опрезне према мерама које би могле фрагментирати јединствено тржиште или изложити извознике контрамерама.
Кина остаје партнер, конкурент и системски ривал, речено језиком ЕУ. Та формула обухвата сложеност односа, али више не решава политички спор. Европа жели приступ кинеским тржиштима, сарадњу у области климе и стабилност у глобалној трговини. Такође жели фер конкуренцију, безбедност ланца снабдевања и заштиту од субвенционисаног прекомерног капацитета.
Наредне недеље ће показати да ли ЕУ може да претвори тај баланс у кохерентну индустријску стратегију. Ако не може, притисак би се могао преместити из Брисела у националне престонице, где би владе које се суочавају са губицима у фабрикама и изборним бесом могле бити у искушењу да делују саме. За Европу, питање трговине постаје нешто веће: да ли јединствено тржиште може да заштити своју производну базу, а да притом остане отворено, законито и друштвено одговорно.
