То је незгодна, узнемирујућа дебата, са неколико инсајдера који су спремни да оду у записник. И како Грејди истиче, то поставља фундаментална питања. „Да ли је сврха индустрије да учини најшири спектар гледишта доступним највећој могућој публици? Да ли је то да се публикују само најистинитије, најтачније и најквалитетније књиге?
„Или је то да се прода што више књига и да се при томе покуша клонити пажње? Да ли издавач икада треба да брине о било ком делу ауторовог живота осим о његовој способности да напише књигу?“
Утовар
Овде у Аустралији још увек нисмо осетили пун утицај овог покрета. Притисак да се не објављује постоји, али има тенденцију да долази споља, као у случају Клајва Хамилтона Тиха инвазија, критика кинеског пословања у Аустралији коју су три издавача напустила због страха од судског поступка од Пекинга, све док га Хардие Грант није објавио 2018. И свака част компанији што је то урадила.
Наравно, издавачи све време одбијају будуће књиге и од њих се не очекује да објаве своје разлоге. Али немојте очекивати да ће ова ескалирајућа дебата ускоро нестати. Верујем у објављивање свих врста ставова у штампи, без обзира да ли се слажем са њима или не сматрам да су увредљиви. Ипак, негде се повлаче линије. Невоља је у томе што тренутно нико не може да се договори где би те линије требало да буду.
