Западни свет је доминирао међународним односима. Још од појаве капитализма, „Запад“ је диктирао главне механизме и законе који регулишу међународно понашање. Колонијализам је запечатио судбину многих народа, док је Вудро Вилсон преобликовао сам појам слободне нације. Маршалов план је обликовао наш поглед на свет после светског рата на начин који је и данас видљив у ЕУ. Западни свет, са својом најочитијом инкарнацијом војног партнерства САД и ЕУ, подстакао је најјачи војни савез, НАТО, најјачу економску силу и поставио тон, принципе, законе и вредности за читав свет.
Ипак, 30 година након своје најславније победе, пада комунизма, овај светски поредак нашао се у оспоравању Кине и, епизодично, Русије. Ово оспоравање је доживело многа одступања у виду војних, економских, па чак и идеолошких афера (речено је да су ауторитарни режими имали „чвршћи“ одговор суочени са пандемијом). По први пут после дуго времена, механизми који управљају „равнотежом моћи“ очигледно су почели да производе последице по естаблишмент који се генеричко назива Запад.
Наравно, успон Кине и Русије је убрзан ескалацијом неслагања између САД и ЕУ. Ово је добро погоршано Телефон Ангеле Меркел скандала и наставили су са тензијама које стварају Пројекат Северни ток 2 и, очигледно је дотакнуо дно са Трансатлантско трговинско и инвестицијско партнерство (ТТИП).
Наравно, амерички први модел вођења Трампове политике има затегнуте односе са већином земаља чланица Европске уније. Брегзит је био још један знак да ће судбине ЕУ и САД ићи различитим путевима.
У оквиру овог „леденог доба“ односа ЕУ-САД, Русија је даље копала у продубљивању својих односа са Немачком, док је Кина уложила све напоре да заведе, Мађарска, Италија, и Грчка.
Русија и Кина су схватиле да је напад на односе ЕУ-САД кључни потез против тренутног међународног естаблишмента. Стога су обе државе деценијама радиле на поткопавању трансатлантских односа, стимулисањем економских односа Берлина и Москве или подстицањем француског војног ега (и последично антиамеричког и анти-НАТО расположења) који дивља по ходницима Јелисејског језера.
Чини се да акције које стримују из Кине или Русије имају заједнички извор. Међутим, у стварности, они служе веома различитим циљевима, делујући на сасвим различитим каналима. Заиста функционалан савез за равнотежу снага између Русије и Кине не постоји. Њихове акције се, међутим, преклапају, на веома тачан начин, на одређене теме. Већину времена, ова два контра играча имају своје интересе о којима треба да воде рачуна Европа.
Нова завеса
Европска унија је под опсадом и, очигледно, подељенија него икада. Економске игре које игра Кина и тактички учинак руских интереса, који се често стављају у игру преко посредника, већ су обликовали слику о слабој Европској унији, којој често недостаје перспектива. Стари идеолошки сукоб који поставља национализам и глобализам на супротне стране истински репрезентативног расцепа сада се преклапа са старом шемом гвоздене завесе. То је очигледно у начину на који су се европске државе чланице поставиле у погледу мађарског закона против ЛГБТК.
Оно што је заиста интересантно у вези са овим преобликовањем старих теоријских зидова јесте чињеница да Европа пролази кроз процес реплицирања текућег идеолошког сукоба који бесни у Сједињеним Државама. Као и увек, када се ради о радикалним аргументима, оба тима су у праву, а оба ужасно греше.
Виктор Орбан и Вишеградска група настоје да промовишу визију европског пројекта заснованог на националним државама са пуним суверенитетом. Наравно, проблем са оваквом врстом пројекта је у томе што је он еквивалентан уништавању ЕУ. Претварање ЕУ у пуки савез држава незгодно и за Русију и за Кину, јер то значи да је пропао заједнички пројекат Западне ЕУ, промовисања заједнице заједничких вредности и идеологије, што оставља пут реинкарнацији Старе Европе – лако да командује, прожет сукобима и ратом.
Европа мора да се суочи са опипљивијим претњама од идеологије. Недостатак одговарајућих војних капацитета пред све слабијим односима са Турском и Сједињеним Државама сигнализира слабост. Француска, уз све своје напоре да се прикаже као бранилац Европе, није нимало уверљива опција. Зато што јој недостаје довољно велика војска, али и зато што Француска не може да гарантује мир земљама на истоку, у невероватном случају директног војног сукоба са Русијом. Европа се изузетно дуго ослањала на војну подршку Сједињених Држава. Ово би могло да наведе неке да се запитају да ли је Европска унија велика сила, јер „општина“ војним потенцијалима треће стране. Европа несумњиво остаје економска и, још више, културна сила која зрачи вредности широм света. Али без војне моћи која би могла да парира, остала је далеко иза Сједињених Држава, Кине и Русије.
Будућност Европске уније се игра у Паризу и Берлину
Брисел је на нову Бајденову администрацију гледао као на дашак свежег ваздуха. Чак и да је то случај, треба узети у обзир да Трампов феномен није нешто суштински повезано са Доналдом Трампом. То је механизам који је успостављен и потврђен, на изборима, од стране значајног дела америчких грађана. Дакле, да будемо сигурни, Трампов велики пораз и накнадно повлачење не треба мешати са нестанком његове агенде „Америка прва“.
Дакле, чак и ако се Европска унија радује опуштенијем дипломатском дијалогу са Вашингтоном, јасно је да ће постојати одређени континуитет. Већ постоје очигледни знаци. Позиционирање ЕУ и Кине ће изазвати тензије и 2% за одбрану је вероватно победа од које САД неће желети да одступе, пошто су напори САД очигледно несразмерно већи у смислу учешћа у НАТО-у (не ради се само о новцу, већ о технологији, војном домету и присуству). Бајден је приморан да настави да се бави непријатним питањем Кине у Азији, где Пекинг расте у утицају. У Европи, Вашингтон ће заувек наћи пријатеље на Балтику, у Пољској и у Румунији, државама које су сигурне у чињеницу да су америчке безбедносне гаранције једино одрживо средство одвраћања од повећане руске асертивности. Без обзира на то како ће Немачка и Француска играти своје руке, САД имају чврсту подршку међу државама ЕУ.
Подсетимо се и да ће избори бити у току у Немачкој и Француској. Стратегија коју су усвојили лидери у Паризу и Берлину показаће нам да ли ће се Европска унија кладити на игру вагона или ћемо бити сведоци новог дизајна утицаја САД широм Европе. Ако Европска унија игра на кинеску или руску карту, пројекат ће се највероватније утопити у распаду. Јер ће различити интереси сва три велика играча – САД, Русије и Кине, повући у непомирљивим правцима, разбијајући тако европско ткиво. Свака сила ће настојати да обезбеди своју зону утицаја, а ЕУ ће постати обичан терен у страној борби за доминацију.
ЕУ треба да донесе тешку одлуку. Ако се залаже за наставак статуса кво, зна конопце: биће безбедан, зависиће од америчке заштите, али и слободан да повремено игра на своје карте када је потребно. Ако одлучи да игра на карту кандидата, онда ће морати да се суочи са растућим национализмом, јаким осећајем поделе и снажном конфликтном перспективом. Наравно, и европски народи су били пристојни у овој утакмици. Али чак и у доба (ре)национализма, становништво је уморно суочено са ратом и сукобима.
Референца на овај чланак се појављује у Адеварул.ро
