Последње три деценије политика коју је Европска унија водила према Русији била је структурисана на исти начин агонистичке логике, што је подразумевало отворене канале комуникације и платформе за дијалог са Русијом, чиме је Путин добио статус легитимног играча, са којим би требало да се ангажује, упркос редовном кршењу међународног права. На основу политике, Русија је призната као супер сила и главни регионални актер са својим интересима, што је натерало ЕУ да експлицитно и имплицитно призна своју сферу утицаја и избегне да наљути Кремљ било каквим драстичним ангажовањем на постсовјетском простору. Све до недавно, ЕУ је више пута покушавала да спречи ангажовање у геополитичком дискурсу због свог идентитета као мировног пројекта и културе за ублажавање и спречавање тензија на европском континенту. Али такође и што је најважније, због унутрашње поделе међу државама чланицама око Русије, што је процес спољнополитичке координације око Русије учинило прилично сложеним унутар ЕУ.
У међувремену, Кремљ је поделу ЕУ превео као њену слабост и неспособност да предузме одлучне мере против Русије, што је охрабрило председника Путина да постепено појача рат на три нивоа: 1. територијални; 2. сајбер; 3. дезинформације, против земаља са проевропским оријентацијама у суседству и натерати свет да га гледа како одлази са непријатељствима и наставља свој посао као и обично. Ниједан од недавних непријатељстава покренутих Кремљом – рат против Грузије 2008. и од пузаве окупације територија у близини административне границе, анексије Крима и инвазије на Домбас у Украјини 2014. – није убедљиво за ЕУ да ревидира ангажман политике према Русији, осим ако 24. фебруара свет и посебно Европа пробудио се због војног напада пуног обима на свом континенту од стране Русије против Украјине и 26. фебруара нуклеарне претње Путина, чудовишта са приступом дугмету за нуклеарно напајање, али што је важно, без институционалног механизма у Кремљу који би га одвратио.
Од самог почетка постојао је проблем са политиком ангажовања ЕУ према Кремљу, јер је претила да подрива сам темељ ЕУ, односно либерално-демократске вредности и принципе. Заиста, сврха политике је да „увек има везе са сукобима и антагонизмима”, је „да се задрже силе разарања и да се успостави ред” кроз „бескрајни разговор” са антагонистичким противником и покушајима да се са њима изграде савези и на тај начин антагонистичку динамику трансформишу у агонистичке односе како би се осигурало да нема прегруписавања пријатељ-непријатељ. Али главно питање је да ли је Путин икада посматрао ЕУ у агонистичком смислу. У агонистичким односима противници једни друге гледају као „противнике“ који се упуштају и истовремено „боре једни против других јер желе да њихово тумачење принципа постане хегемонистичко, али не доводе у питање легитимитет права противника да се бори за победу своје позиције”. Другим речима, „значајно неслагање“ није између „уништавајући пројекте“, али између конкурентских алтернатива које деле „етичко-политичка начела“, и разликују се у тумачењу заједничких вредности и принципа, тачније како они „преточити у одређене политике и институционалне аранжмане, и […] њихову примену на одређена питања”. Путин никада није делио вредности и принципе са ЕУ, напротив, он је био ту да дискредитује и подрива саму основу европског пројекта тј. слобода, једнакост, демократија и људска права.
Деценијама се ЕУ хранила илузијама да постоји „агонистички конфликтни консензус” између Русије и ЕУ, што је најгоре, ЕУ је непрестано затварала очи на сваки Путинов покушај да поремети европски пројекат, уместо да се усаглашеним и циљаним акцијама ухвати у коштац са претњом и ослаби Путина, као што је то чинила после 24. фебруара, када је натерао је чудовиште да се угуши свеобухватним драконским пакетом уведених санкција и подршком Украјини. Да је ЕУ то урадила раније, рат у Украјини је могао да буде избегнут.
