Напад на Украјину представља велики парадокс: постоји међународно јавно право које јасно предвиђа могућност међународних интервенција за заштиту цивила или колективно смањење земаља које користе рат у неодбрамбене сврхе (као што је Русија); али ми немамо ефективне глобалне политичке аранжмане да то учинимо.
Савет безбедности УН, задужен за обезбеђивање глобалног мира и безбедности, садржи Русију и Кину као сталне чланице са правом вета. Док је руска акција неоправдана, моја хипотеза је да су на делу били одређени макросоцијални процеси који су индиректно погодовали агресији. У наставку ћу покушати да укажем и на неке од ових дешавања и на одређене алтернативе које би ЕУ могла да предузме.
Земље ЕУ су ставиле велики део одговорности за своју безбедност на Северноатлантску организацију (НАТО), тело за колективну одбрану под вођством САД, које је створено у исто време када и УН да брани интересе Запада од совјетског комунизма. УН (које су укључивале и СССР) имале су за циљ да очувају светски мир, али је Запад такође створио сопствену организацију јер је СССР видео као претњу. НАТО симболизује овај Хладни рат, па се његово проширење на исток на бивше совјетске републике у Русији тумачи као претеће окружење. Покушај Украјине да уђе у НАТО је био окидач. Европска унија је вероватно била најуспешнији регион у свету у смислу успостављања мира кроз политичку интеграцију и продубљивање међузависности и трговине. Сједињене Државе оф Европа, међутим, није дошло, делимично, зато што је европска одбрана делегирана у НАТО. Када је Трамп најавио престанак подршке НАТО-у, Европска унија је схватила проблем зависности од одбране. Сада, зар није могуће да Европска унија настави да се интегрише и, штавише, да се шири на исток, не искључујући Русију? Ширење НАТО-а на исток преноси идеју претње, док ширење ЕУ подиже очекивања заједничке користи и идентитета, међузависности. Ово може звучати идеалистички, па би мање амбициозни изгледи били да Европска унија преузме сопствену одбрану и заврши своју политичку интеграцију.
Хуманитарна ситуација у украјинским покрајинама за независност заслужује посебну пажњу: то је један од аргумената Русије за легитимизацију инвазије. УН би требало да пошаљу међународне посматраче у Доњецк и Луганск, како би одагнале сваку сенку сумње у понашање Украјине од потписивања мировног споразума из Минска 2014. Путин их сматра једнострано прекршеним од стране Украјине. УН су у фебруару објавиле обавештење у којем је саопштено да је тужилац Међународног кривичног суда отворио истрагу о могућим ратним злочинима и злочинима против човечности у Украјини. Ово је корак у правом смеру који би могао бити допуњен мерама које су овде предложене.
Ово ни на који начин не легитимише напад Русије, нити њену жељу да демилитаризује Украјину, нити њен позив на државни удар од стране украјинске војске како би се поједноставили преговори са Москвом. Прелазак тако опасне црвене линије за светски мир не може се занемарити: то би отворило пут сличним акцијама Русије или других земаља.
Међутим, свака војна акција против Русије, унутар или ван Украјине, имала би разорне глобалне последице, како за Украјину, тако и за Русију и Европу. Исто тако, наоружавање Украјине је опасна стратегија. Друга историјска искуства, као што су Авганистан (1978-1992) и Сирија, показују да је наоружавање становништва темпирана бомба чије су место и домет експлозије непредвидиви.
Недвосмислене оптужбе што је могуће већег броја држава, дипломатија и економске санкције чине се јединим непосредним путем напред. Русији је стало до санкција: боли јој инфлација, замрзавање средстава и затварање потенцијалних тржишта за продају гаса. Иако изгледа као суперсила, јесте привреда није робустан, унутрашње неједнакости су све веће, прете му терористичке групе и постоји неслагање. Средњорочно, смањење утицаја НАТО-а (до његовог коначног распада), јачање европске спољне и одбрамбене политике и ширење Уније на исток требало би да буду пут напред.
Коначно, трансформација и универзализација система колективне безбедности УН, као јединог оквира за решавање међународних конфликата, али демократизованог и обдареног неоспорним капацитетом принуде, чини се суштинским колективним пројектом ако човечанство не буде коначно угашено претњама које сама производи.
Ако федерација Сједињених Држава света потраје предуго, оно што се понекад сматра утопијским може бити запамћено као практично решење које се није могло испробати због ускогрудости, али које би спречило цивилизацију да подлегне варварству.
Првобитно објављено на шпанском на Новине Наварра и СерГарциа.ЕС
