Откад су се очи света окренуле ка сукобу у Украјини, тешко је говорити о верској слободи.
Прво, ЦОВИД, а потом и рат сакрили су мање, али ништа мање озбиљне трагедије које се одржавају у остатку земаљске кугле, патње које се и даље врше на рачун најслабијих.
На тренутак смо схватили какво је стање у области верских слобода када су се прошлог лета НАТО трупе повукле из Авганистана и одједном смо поново уронили у мрачно време сегрегације и дискриминације. Време прогона оних чија је једина грешка што верују у свог Бога или због свог бића.
Схватили смо да је у одређеним деловима света бити жена или бити хришћанин и даље кривица. Ово је, на пример, прича о Заби*, чију нам је причу испричала невладина организација Опен доорс, прича о младој авганистанској хришћанки која је побегла након хватања талибана.
Заби је избеглица која је морала да побегне из Авганистана након што су талибани преузели власт. Она је сама, још увек прилично млада и добро образована. Била је активна у области људских права и стога била мета талибана.
Али то што је активисткиња и борити се за своје идеале није једина Забијева грешка. Заби има много грехова, укључујући и онај што је рођен као жена и хришћанин.
Талибани већ знају ко је она и шта ради јер су јој већ пре пет година убили оца због његове вере, тек након што су га неколико месеци мучили. И нажалост, трагедије за Забија се овде не завршавају.
Пре само две године нестао је и њен брат. Као и Заби, био је верник. Не знамо да ли има још браће и сестара, али Забијева мајка је још увек жива. Она није хришћанка.
Прича о Забију није једина. Постоје многе друге приче, врло сличне, приче које се губе у брзини модерности иу свету у коме су приоритети они који доспеју на насловну страну. Дакле, управо су те приче, оне чији је епилог немогуће знати.
Знамо, на пример, да су многе од ових избеглица, након заузимања Кабула, побегле у Пакистан у нади за бољу будућност. И да су се баш овде нашли, ако не у паклу, сигурно у чистилишту. Чак ни у Пакистану, заправо, нема одмора за прогоњене хришћане.
Са међугрупом смо успели да европским институцијама скренемо пажњу на срамоту закона против богохуљења који свакодневно трпе жртве у овом делу света. Захваљујући нашим акцијама, успели смо да спасемо брачни пар Схафкат Еммануел и Схагуфта Каусар у затвору осам година, са једином грешком што су хришћани.
Али то није довољно. Интергрупа свакодневно добија извештаје, међу којима је и онај Шахзада Масиха, за кога је Интергрупа учинила неколико потеза како би покушала да нађе резолуцију на дневном реду пленарне седнице парламента.
На причу о Шахзаду Масиху Интергроуп је скренуо пажњу НВО Европски центар за правду и право. Шахзад је 22-годишњи младић хришћанин који је већ пет година у пакистанским затворима, наводно оптужен да је богохулник.
Године 2017, док је био на послу – у време догађаја, Шахзад је радио у болници као домар – Схахзад се посвађао са једним од својих муслиманских колега. Убрзо након спора ситуација је ескалирала, а Шахзад је ухапшен.
Од тог тренутка, такође је постало немогуће добити датум за саслушање. Рочиште које се до данас одлаже.
Неколико је разлога зашто је тешко скренути пажњу европских институција на овај случај и имати саслушање у пакистанским судовима.
Пре свега, чак и пре недавних дешавања у Пакистану, ситуација у вези са законима о богохуљењу била је сложена. Сама пакистанска администрација је заправо талац радикализованих делова становништва који снажно бране законе против богохуљења и стога страхују да ће ослобађањем наводног починиоца богохуљења доћи до протеста.
На европском нивоу, међугрупа даје све од себе да води битке везане за религију. Међутим, често се сусреће са релативистичком културом. Култура која прожима европску институцију и која сваку расправу о вери жели да спусти на чисто приватну ствар, не схватајући да тиме нису ни у стању да успоставе јасне границе и границе за преговоре са трећим земљама.
„[постоји] култура која прожима европску институцију и која жели да сваку дискусију о вери спусти на чисто приватну ствар“
Карло Фиданца - европски посланик
Стога се нада да ће се европске институције што пре пробудити из ове омамљености и почети да дају своју пуну тежину – политичку и економску – у овим преговорима како би животе оних који желе да живе у својој земљи и који и даље гледају на овај континент са надом, заштићени су. ■
*Право име заштићено из безбедносних разлога
