Цивилно друштво (ЦС) је директан начин на који се грађани изражавају и учествују у консултацијама пре доношења одлуке у држави. То је додатна структура у целој организационој схеми владавине права са комплементарном улогом извршне и законодавне власти. Начин, непосредност и степен учешћа ЦС одређују, прво, степен демократије, а друго, степен ефективности владавине права у свакој земљи посебно. Од суштинског је значаја институционализовано учешће ЦС у структурама државе и међународних организација кроз консултације/дијалог.
Прецизније, државе које имају добру праксу у вези са учешћем цивилног друштва лакше функционишу уз унапређене демократске процесе и обрнуто, док државе са мањим учешћем цивилног друштва заостају, што резултира овим значајним одсуством грађана из дијалога који утиче на њихово функционисање.
ЦС кроз своју комплементарну улогу може и друге власти и државне структуре суочити са стварним проблемима који су приоритет друштва и човека. Једноставан успешан пример је истицање глобалног проблема климатских промена. Контрола других државних овлашћења је стабилизујући фактор владавине права. Истовремено, ЦС својом улогом може обновити социјалну правду и допринети саморегулацији контроле власти у држави. Конкретно, учешће ЦС може имати различите сврхе, као на пример као бранилац људских права и слобода у оквиру владавине права критикујући сва овлашћења у њој.
Посебно и сразмерно је важна улога ЦС у међународним организацијама које треба да буду узори кроз своје деловање. Примећујем да Секретаријат УН, Савет Европе и ЕУ, чак и са различитим структурама, укључују ЦС у текући дијалог. У случају ОЕБС, има доста посла да се уради, пошто на нивоу владе још увек нема компромиса о томе како ЦС може да учествује у његовом раду. Генерална скупштина ОЕБС-а именовала је специјалног представника за КС, који ће припремити извештај о добрим праксама КС у државама чланицама и механизму за учешће у раду скупштине.
Не постоји фиксан и универзалан начин коришћења ЦС од стране држава, што се другачије односи на учешће ЦС у њиховој широј организацији. Други су институционализовали укључивање ЦС у ширу државну структуру, док други нису. Нажалост, у неким државама, чак и ако се позивају на ЦС, у свом свакодневном раду ЦС не добија одговарајуће поштовање.
Организација ЦС варира од државе до државе. Неки примери изражајних институција за ЦС су омбудсман, повереник за законодавство/људска права итд. Институције које имају другачији степен независности од других државних овлашћења, а имају и другачију улогу. У вези са наведеним, израз и организација ЦС кроз НВО варира од земље до земље у којој уочавамо моделе појачане сарадње између НВО, док другде НВО делују потпуно некоординисано међу собом.
Осим тога, дигитализација као технолошки развој чини учешће ЦС много лакшим и финансијски безболнијим. Онлине састанци олакшавају дијалог, дискусију и консултације, посебно за све оне невладине организације (НВО) које имају ограничене финансијске и људске ресурсе. Поред тога што телеконференције обогаћују знање, односе и сарадњу ЦС.
Нажалост, постоје многе државе које чак и намећу кривично гоњење ЦС под изговором националне безбедности, злочина, увођења ванредног стања, али и инструментације различитих националних закона како би се процесуирали браниоци ЦС. Што се овог другог тиче, посебно је велики број људи из невладиних организација који су процесуирани након пореских контрола или других мањих прекршаја како би били уцијењени и не би играли своју улогу.
Неопходна је уредна и законита активност НВО како њихова активност не би била у супротности са владавином права. Главни разлог због којег се државе према једном броју НВО односе са великим опрезом је незаконитост њиховог деловања. Одређени број невладиних организација укључених у илегалне економске и политичке активности доводи до тога да државе и међународне организације одбијају да их интегришу у своје процесе доношења одлука. Када се потврди њихов легитимитет, онда држава треба у потпуности да поштује рад НВО као посебне институционалне ћелије демократије.
Неке државе воде регистар НВО на основу којег је НВО регистрована. Бројне државе такође захтевају укључивање кодекса понашања и етике у статуте невладиних организација. Међутим, треба нагласити да је критеријумима које примењују државе потребна упоредна студија, како би се утврдило да ли се иу којој мери намећу ирационалне и непотребне препреке у регистрацији НВО или не.
У закључку, учешће ЦС нужно доприноси демократији и владавини права и, последично, миру. Аспект учешћа ЦС треба истаћи као приоритет и за државе и за међународне организације. Развој добрих пракси за интеграцију ЦС у процесе држава и међународних организација је од суштинског значаја. На крају крајева, ЦС има значајне резерве „мирне” моћи које могу позитивно утицати на дневни ред и правила националне и међународне политике.
