Византијско царство је имало широку мрежу друштвених институција које су подржавали држава, црква или приватници. Већ у одлукама Првог васељенског сабора у Никеји (4. век) забележена је обавеза епископа да у сваком граду одржавају „свратиште“ за опслуживање путника, болесника и сиромаха. Наравно, највећи број друштвених установа био је концентрисан у престоници Цариграду, али су многе биле и расуте по селу. Различити извори (законски акти, манастирски типик, летописи, житија, натписи, печати итд.) говоре о стотинама добротворних установа, које су подељене у следеће групе:
• болнице и гостионице – често се у изворима користе као синоними, а највероватније су коришћени према специфичним потребама;
• склоништа за сиромашне;
• старачки домови;
• домови за слепа лица;
• сиротишта;
• домови за удовице;
• купке за болеснике од лепре и купатила за сиромашне;
• ђаконије – посебно уобичајени друштвени центри у градским парохијама; у Египту су деловали углавном за манастире, док су у исто време манастири издржавали друге ђаконе у градовима; тамо су давали храну и одећу за сиромашне (нове), али су постојали и ђакони са посебном наменом, као што су брига за болеснике, за старе, купатила за сиромахе и путнике;
• домови за душевно болесне (само црквени) – више података о овим домовима се јавља из 10. века; законодавни акт из 10. века каже: „Болесна (душевна) жена не треба да одлази, али је дужност њених сродника да се о њој брину; ако их нема, да уђу у куће цркве”.
Велики број ових јавних и црквених домова благостања издржавали су манастири или су чак тамо били смештени. Имали су велику базу кревета, која је варирала према специфичним потребама. Подаци о већим дати су у изворима. Тако, на пример, разумемо да су неке куће биле двоспратнице – као што је болница Светог Теофилакта Никомедијског, конак Макарије у Александрији. За друге је познат број кревета, на пример: антиохијска црквена болница у време патријарха Јефрема (527-545) имала је преко четрдесет кревета. У болници за губавце у Форкиди било је на располагању четири стотине кревета, гостионица Нова Богородица у Јерусалиму имала је две стотине кревета, седам склоништа у Александрији имало је по четрдесет кревета, односно укупно двеста осамдесет, итд. н.
Житије светог Теофилакта, епископа Никомидијског (806-840) даје доста података о његовом добротворном раду а посебно о раду болнице коју је основао. У двоспратној болници налазила се капела Светих Козме и Дамјана Безсребрног. Владика је одређивао лекаре и особље за негу болесника, а сам је свакодневно одлазио у болницу и делио храну. Сваког петка служио је свеноћно бденије у болничкој капели, а потом је сам умивао болесне, као и губаве, за које је постојало посебно крило.
У болницама у Ангири, у Пафлагонији, радили су монаси. Имали су дневне и ноћне смене. Паладијева Лавсаица говори о монаху који је прекинуо своју молитву током службе у епископији (где су се окупљали болесници) и помогао трудној жени да се породи.
Житије светог Равуле, епископа града (В век), даје нам много детаља о друштвеној делатности у Едеси. Саградио је болницу у граду и сам се старао да буде у реду, да кревети имају мекане душеке и да увек буде чисто.
О болници су се бринули подвижници, пратиоци светог Равуле, мушкарци и жене. Сматрао је својом највећом дужношћу да свакодневно обилази болесне и поздравља их пољупцем. За издржавање болнице издвојио је неколико села од епархијских, а сав приход од њих ишао је болесницима: годишње је издвајао око хиљаду динара.
Епископ Равулас је саградио и женско склониште, које је до тада недостајало у Едеси. За двадесет и четири године као епископ није саградио ниједну цркву, преноси његов живот, јер је сматрао да новац цркве припада сиротињи и страдалницима. Наредио је да се униште четири паганска храма и да се од материјала сагради дотично склониште за жене. Међу канонима које је саставио за управу свог округа био је и један који је гласио: „У свакој цркви треба да постоји кућа у којој се сиромашни могу одморити.
За губавце, који су у то време били омражени и живели ван граница градова, са великом љубављу се посебно старао. Послао је своје поверљиве ђаконе да живе код њих и да црквеним новцем покрију њихове многе потребе.
Не можемо а да не поменемо чувену Базилијаду Светог Василија Великог (4. век) у Кесарији – огроман комплекс друштвених установа, где је велико место било посвећено губавцима. Свети Василије је имао утицај на имућне грађане округа и они су даривали велике суме социјалном комплексу. Чак је и цар, који му се првобитно противио, пристао да поклони неколико села у корист губаваца у Базилијади.
Брат светог Василија и светог Григорија Назијанског, Наукратије је основао старачки дом у шуми у Кападокији где се старао о сиромашним старим људима након што је напустио адвокатску професију. Ловио је у оближњој шуми и тако хранио старце у дому.
Друштвене установе издржавале су држава или црква, повремено добијајући донације од царева или приватника у новцу и имовини, па су многе од њих имале своју имовину. Неки од њих су били приватни, као на пример у Амнији у Пафлагонији, где је жена Светог Филарета (8. век) после његове смрти градила куће за сиромашне да би помогла области опустошене арапским инвазијама. Осим домова, обнављала је порушене храмове и оснивала манастире.
У појединим областима функционисале су засебне институције за мушкарце и жене, као у Кападокији, Антиохији, Јерусалиму, Александрији, или су биле помешане, али су мушкарци и жене били одвојени на различитим спратовима или крилима зграда, као што је био случај у дому за губаве. у Александрији. Сви су имали своја гробља. Било је и посебних случајева као што је гостионица Илије и Теодора у Мелитинију у Јерменији. Били су то трговци који су, сада одрасли, свој дом претворили у гостионицу за путнике и болесне. Осим њих, у дому су стално живели и други људи: девице, старци, слепци, инвалиди, и сви су водили монашки живот у посту и уздржању.
У градовима као што су Јерусалим, Јерихон, Александрија и други постојали су засебни номади за монахе. У неким случајевима, коришћени су и као место „убеђења“ за свештенике и монахе који су служили казну или изгнанство. На пример, на острву Хиос имп. Теодора је подигла конак посебно за монахе монофизите и прогнане епископе. У Гангри у Пафлагонији постојао је и црквени конак, где је 523. године по други пут прогнан монофизитски митрополит Јерапољски Филоксен, где је и умро.
Цареви су водили посебну бригу о овим установама и за њихов развој постојала је државна политика. У житију Светог Симеона Ступа помиње се да је игумана дома за убоге у Лихнидосу (сада Охриду) Домнина примио имп. Јустинијана у Цариграду о неким дуговањима куће. Јустинијан је градио или обнављао такве домове у многим тврђавама царства, посебно у његовим пограничним областима. Бројни су натписи где се његово име помиње у вези са обновом друштвених домова у Византији.
Све до краја царства, брига о овом типу естаблишмента за странце друштва била је међу приоритетима државе у њеној унутрашњој политици. Црква је са своје стране гледала на „аутсајдере“ на потпуно нов начин у људској историји и дала им нешто што ниједна друштвена институција, ма колико добро одржавана, није могла да пружи: вратила им је људско достојанство као што је срушила зидове којима је несрећа а болести су ове људе одвојиле од друштва. Штавише, она је на њих гледала као на Самог Христа, по Његовим речима: Заиста вам кажем: пошто учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте.
Илустрација: Икона „Вечера Св. Јосифа и Свете Ане“, Зидно сликарство Бојанске цркве (Бугарска), КСИИИ век.
