Речено је да је то један од највећих архива класичног знања античког света, у њему су се налазиле књиге свих времена. Изградили су га поданици египатске династије Птолемејаца који су говорили грчки у 3. веку пре нове ере. Александријска библиотека је садржала стотине хиљада папируса (према неким стручњацима, њих око 700 хиљада) и била је део покушаја да се сакупи сва сазнања о свету.
Велики умови који су се окупљали и предавали у Александрији – космополитској престоници Медитерана, коју је основао сам Александар Велики, практично су имали мисију да сачувају знање за будуће генерације. Овде ћемо открити знање математичара и географа, као и белешке Аристарха – првог астронома који је претпоставио да се планете окрећу око Сунца. Он и многи други сматрани су оснивачима Александријске библиотеке и њеним најстраственијим присталицама. Ту су најпаметнији људи тог времена уживали у познавању света и постављали темеље цивилизације какву данас познајемо.
Затим долази Јулије Цезар и званично наређује спаљивање ове богате архиве. Убрзо након тога уследио је пад Римског царства, а то је био и почетак мрачног доба које је уследило због недостатка знања о западној цивилизацији.
Ова романтична прича свакако изгледа прелепо и узбудљиво, али долази са једним посебним питањем: да ли је истинита?
Легенде о Александријској библиотеци су свакако импресивне и пружају многа озбиљна изненађења за сваког правог поштоваоца, али постоји један веома важан детаљ, назначене димензије библиотеке је практично чине знатно мањом него што се хвали. Ако је Александријска библиотека постојала, каже професор историје античких библиотека Томас Хедриксон, онда су подаци о њој веома оскудни. Чак је и легенда о њој успела да инспирише цео антички свет, па заиста треба потражити мало више информација.
Цела легенда почиње око 3. века пре нове ере и каже се да је Александријска библиотека у то време имала највећу архиву. Човек по имену Аристеј шаље писмо свом брату Филократу и тврди да је курир за владара Египта, Птоломеја ИИ. Његово писмо у потпуности износи визију и лепоту овог стварања науке.
У писму се говори како је Деметрију (директору библиотеке) плаћено да прикупи све књиге које му се дочепају. Аристеј је чак имао прилику да га пита колико је тачно књига доступно, а директор је одговорио да је вероватно више од 200 хиљада. У будућности су желели да прикупе скоро 500 хиљада. Писма ове теме дају много података о самој библиотеци и показују њену универзалну вредност, прикупљајући знања античког света.
За Хендриксона, међутим, ово је чист облик варања. Већина научника сматра да је писмо отприлике век касније, 2. век пре нове ере, и озбиљно сумњају у изјаву и први писани доказ о постојању библиотеке. Према тадашњим истраживачима, ово је фалсификовано писмо и „јеврејска“ пропаганда, која има за циљ да покаже значење грчког превода старохебрејске Библије. Писмо аутора покушава да повећа величину и значај библиотеке у којој је Птоломеј ИИ инсистирао да се управо ова света књига укључи и буде извор свих знања света.
Зачудо, чак су и неки антички писци изразили сумњу у садржај Александријске библиотеке и њену величину. Сенека је писао 49. године нове ере и проценио да је око 40,000 књига спаљено након што је Јулије Цезар наредио њихово уништење. Римски историчар Амијан Марцелин записаће да је изгорело око 700 хиљада папируса, који су били скупљени на једном месту и њихова ватра се видела веома далеко. Римски физичар Гален би написао да је Птоломеј ИИ успео да прикупи тако велику колекцију јер је дао да сви пристигли трговачки бродови покажу своје књиге које су носили на броду да би их преписали, а затим су се копије враћале док су оригинали остајали у библиотеци.
Историчар Рогер Багналл сматра да је број од 6 цифара заиста импресиван, али постоји један проблем, да је сваки грчки аутор у 3. веку пре нове ере успео да напише 50 папируса, то значи да бисмо и даље имали на располагању само 31,250 књига/папируса. Да би се дошло до бројке попут 200 или 700 хиљада пергамената значи да је у старој Грчкој око 90% историчара и научника морало да направи стотине идентичних копија сваког текста да би их послало у библиотеку.
Нико не зна тачну величину архиве, али је јасно да је управо та историја омогућила човечанству да почне да прикупља књиге и ствара библиотеке, укључујући и ону модерну. Цезар се вратио у Рим са идејом да ће изградити библиотеку исте величине, чак и већу од Птоломејеве, чиме успева да га још више изнервира. Октавијан Август је такође развио идеју и почео да гради библиотеку. Касније би сваки римски владар покушао да изгради бар неколико таквих, али опет није јасно како су функционисали и колико је њиховог знања изгубљено.
Свака књига у антици имала је невероватну вредност, поготово што је писана руком. Римљани су све ово ценили и често су користили књиге као валуту. Тврдило се да су библиотеке старог Рима имале улогу музеја, а не архива. А опет ћемо наћи Египат који поново побеђује у трци музеја. Први такав је такође изграђен у Египту. Његово име буквално значи „столица муза“.
Историчари до данас истичу да ниједна друга библиотека неће бити уништена толико пута као Александријска библиотека. Антички писци и историчари су се такмичили да прикажу непријатеље варваре који су напали тврђаву знања. Обично је у корену свих невоља Јулије Цезар, који је наредио да се спали. Истина је мало другачија, Цезар наређује да се запали градско пристаниште, али ватра успева да стигне и захвати саму библиотеку.
Он није био једини творац пропасти, за уништење Александрије заслужни су и други римски цареви. И не заборавимо да су 391. године хришћански монаси били одговорни за уништење Серапеума – сестринске библиотеке Александрије. У неком тренутку, скоро сваки Птоломејев непријатељ успео је да огребе штап светске историје. Спаљивање књига је заиста посебна кампања која привлачи пажњу, али нико не верује нити може да сумња да је архив заиста уништен. Могуће је да се једноставно распао током времена, како пише историчар Багналл.
Папирусе је било изузетно лако уништити, а нико није могао да се носи са влажном климом поред мора. Највероватније је сама библиотека могла мало боље да опстане у унутрашњости Египта, где је клима много суша. Да би се сачувале све информације, папируси су морали да се копирају изнова и изнова, захтевајући нову копију сваких неколико година. Птоломеј није оставио новац да се ова пракса одржава ни након његове смрти, па је могуће да је овај споменик културе временом изгубио своју драж. Има довољно историчара који верују да Александрија није била одговорна за мрачна доба која су пред нама, и мало је вероватно да ће забележене информације пружити довољно знања да их лакше прође. Истина је да владари Истока и Запада нису имали воље и жеље да наставе или сачувају своје библиотеке.
Ова идеја ће поново процветати у ренесанси, када је човечанство учинило нови корак и настојало да прошири своје знање, а затим поставило темеље модерног доба. И не заборавимо да је Александрија оставила око 2,000 древних папируса који су тада сачувани и потом пребачени на безбедно место. Ерупција Везува успела би да их уништи неких 79 година касније. Остатке су много касније испитали и дешифровали научници који су користили рендгенску технологију да дешифрују најстарије доступне на планети.
