Он и други разговарали су са Елин Џозеф, која ради за Међународну организацију за миграције (ИОМ) у Порт-о-Пренсу са тимом који пружа психосоцијалну подршку људима који су напустили своје домове због насиља и несигурности.
Она је разговарала са УН Невс о њеном радном веку и издржавању породице.
„Морам да кажем да ми је постало теже радити свој посао јер нисам у могућности да се слободно крећем и бринем о расељеним лицима, посебно онима који се налазе у црвеним зонама, које су превише опасне за посету.
Свакодневни живот се наставља на улицама Порт ау Пренса, упркос несигурности.
Несигурност на Хаитију је без преседана – екстремно насиље, напади наоружаних банди, отмице. Нико није сигуран. Свако је у опасности да постане жртва. Ситуација се може мењати из минута у минут, тако да морамо да будемо на опрезу у сваком тренутку.
Губитак идентитета
Недавно сам упознао заједницу фармера који су били приморани, због активности банди, да напусте своју веома плодну земљу на брдима изван Петионвила [кварт на југоистоку Порт-о-Пренса] где су узгајали поврће.
Један од вођа ми је рекао како су изгубили начин живота, како више не могу да удишу свеж планински ваздух и живе од плодова свог рада. Они сада живе у месту за расељена лица са људима које не познају, са мало приступа води и одговарајућим санитарним условима и истој храни сваки дан.
Рекао ми је да он није особа каква је некада био, да је изгубио свој идентитет, за који је рекао да је све што поседује на свету. Рекао је да више не значи ништа.
Чуо сам неке очајне приче од мушкараца који су били приморани да буду сведоци силовања својих жена и ћерки, од којих су неке биле заражене ХИВ-ом. Ови људи нису могли ништа да учине да заштите своје породице, а многи се осећају одговорним за оно што се догодило. Један човек је рекао да се осећа безвредним и да има самоубилачке мисли.
Радници локалне невладине организације УН партнера, УЦЦЕДХ, процењују потребе расељених лица у центру Порт-о-Пренса.
Слушао сам децу која чекају да им очеви дођу кући, у страху да су можда убијени.
Психолошка подршка
Радим на ИОМ тима, пружамо психолошку прву помоћ људима у невољи, укључујући индивидуалне и групне сесије. Такође се старамо да су на безбедном месту.
Нудимо сесије опуштања и рекреативне активности како бисмо помогли људима да се опусте. Наш приступ је усредсређен на људе. Узимамо у обзир њихово искуство и уводимо елементе хаићанске културе, укључујући пословице и плесове.
Организовао сам и саветовалиште за старије. Једна жена ми је пришла после сеансе да ми се захвали, рекавши да је ово први пут да јој се пружила прилика да речима опише бол и патњу коју доживљава.
Породични живот
Морам да мислим и на своју породицу. Принуђена сам да одгајам своју децу у четири зида свог дома. Не могу да их изведем ни у шетњу, само да удахну свеж ваздух.
Када морам да изађем из куће у куповину или посао, моја петогодишња ћерка ме погледа у очи и натера ме да обећам да ћу се кући вратити здрава и здрава. Ово ме јако растужује.
Мој десетогодишњи син ми је једног дана рекао да ако председник, који је убијен у својој кући, није безбедан, онда нико није. А кад он то каже и каже ми да је чуо да се лешеви убијених остављају на улици, ја за њега немам одговор.
Код куће се трудимо да водимо нормалан живот. Моја деца вежбају своје музичке инструменте. Понекад ћемо имати пикник на веранди или вечеру за филм или караоке.
Свим срцем сањам да ће Хаити поново бити сигурна и стабилна земља. Сањам да се расељени могу вратити својим кућама. Сањам да се фармери могу вратити на своја поља.”
