Употреба принуде и силе и даље је уобичајена пракса у европској психијатрији упркос напорима да се њихова употреба смањи.
Недавне студије су се бавиле ставовима пацијената о услугама менталног здравља. Ин једна студија из 2016 анализирани су ретроспективни погледи пацијената на пријем и дужину боравка у психијатријској болници. Студија обухвата анализу спроведену на присилно задржаним пацијентима у 10 европских земаља, од којих је 770 подвргнуто једној или више мера принуде док су лишени слободе.
Налази су указали на штетне ефекте употребе принуде у смислу ефикасности болничког лечења.
Главни истраживач студије Пол Меклафлин из Јединице за социјалну и локалну психијатрију, Сараднички центар СЗО за развој услуга менталног здравља у Енглеској приметио је: „Употреба принуде у заштити менталног здравља остаје уобичајена пракса у јурисдикцијама широм света. Поред принудног пријема у болницу под законским овлашћењима притвора, најочигледнији облици принудне праксе су они који се називају „мере принуде“ – принудно давање психотропних лекова против воље пацијента, присилно затварање пацијента у изолацију или изолацију, и ручно или механичко ограничавање удова или тела пацијента ради спречавања слободног кретања. Упркос широкој употреби принудних мера, међутим, постоји изузетан недостатак емпиријских доказа о њиховој повезаности са исходима лечења.”
Примена принудних мера била би оправдана само у случајевима када би њихова примена изазвала побољшање ситуације у лијечењу особе која је подвргнута интервенцији или алтернативно других лица на лијечењу која би претрпјела негативне посљедице од поступака те особе. Међутим, чини се да то није случај према неколико стручних студија.
Пол Меклафлин и његови коистраживачи на основу налаза своје студије закључили су: „С обзиром на њихову широку употребу, повезаност између принудних мера и исхода лечења је јасно важна. Сасвим осим физичких ризика који су повезани са употребом силе, квалитативне студије доследно показују да мере принуде могу да се доживе од стране пацијената као понижавајуће и узнемирујуће, а почело је да се разматра и психолошки ризик њихове употребе."
Принуда резултира дужим боравком у болници
Студија је обухватила укупно 2030 невољних пацијената из 10 земаља. Утврђено је да је 770 (37.9%) било подвргнуто једној или више мера принуде у прве четири недеље од пријема или мање, ако су раније отпуштени из психијатријске болнице. Код 770 пацијената забележена су 1462 случаја употребе мера принуде.
Из овог налаза Пол Меклафлин је закључио да: „Употреба принудних лекова била је повезана са значајно мањом вероватноћом да ће пацијенти оправдати пријем када су интервјуисани након три месеца. Све мере принуде биле су повезане са дужим боравком пацијената у болници".
Када се разматрају различите варијабле, установљено је да је изолација значајан предиктор дужег боравка у болници, додајући око 25 дана просечном пријему.
Када смо прегледали да ли су одређене врсте принуде имале јачи утицај од других, установљено је да се чини да принудни лекови имају изузетно снажан ефекат. Употреба ове врсте силе снажно доприноси неодобравању пацијената на психијатријски третман.
Повећање недобровољних обавеза
An уводник објављен у Бритисх Медицал Јоурналу 2017. године, прегледао је растућу стопу присилног пријема у психијатријске болнице у Енглеској. Порастао је за више од трећине за шест година. У Шкотској се број притвора повећао за 19 одсто за пет година.
Шокантно, сцена се погоршала до степена да је више од половине пријема у психијатријске болнице у Енглеској сада недобровољно. Ово је највиша стопа забележена од Закона о менталном здрављу из 1983. године.
Немачка је такође доживела погоршање. Студија представљен на Тематској конференцији Светске психијатријске асоцијације (ВПА): Принудни третман у психијатрији одржаној 2007. године, ревидирао је стопе грађанске обавезе у Немачкој. Студија је открила да су се оне више него удвостручиле, искључујући оне обавезе које су дозвољавале физичко обуздавање. Повећање је са 24 на 55 на 100,000 становника у периоду од 1992. до 2005. А када се посматрају стопе јавног ангажовања, оне су порасле са 64 на 75. Сумирајући различите врсте, укупан број свих обавеза је повећан за 38 процената у Немачкој.
Поред врсте лишавања слободе путем грађанских обавеза, у Немачкој се користи и други облик ограничавања слободе. Особе се све чешће изводе пред правни суд. Стопе судских одлука у погледу физичког ограничења, које су обавезне од 1992. године, порасле су више од седам пута са 12 на 90 на 100,000 становника.
У Данској све већа употреба могућности да се људи лише слободе кроз принудно одлажење на психијатрију је још значајнија. Скоро линеарно повећање се догодило од 1998. године када су 1522 особе стављене на слободу до 2020. године када је 5165 особа присилно пуштено у притвор.
Коментари су затворени.