Затворен, зашто? Она је била лишена слободе само зато што је била помало збуњена и касно увече је пуштала гласну музику. Комшија је позвала полицију, која је затекла њену кућу неуредну и замолила је да буде прегледана. Није била психотична и није веровала да јој је потребна стручна помоћ. Знала је добро шта може да се деси, пре неколико година је била затворена на психијатријском одељењу. Она је ипак одведена у локалну психијатријску болницу где је затворена сат времена касније.
Није починила никакав злочин, није била самоубилачка нити опасна за било кога. 45-годишња жена је својим пријатељима била позната као мирољубива хришћанка и активна у својој заједници. Али понекад је њен живот постао мало превише уздрман и то је био случај овде. Знала је да јој треба мало опуштања и зато је ишла на одмор, и пуштала је музику док се паковала за пут следећег дана. Мислила је била негде другде када је полиција други пут те вечери позвонила. Није могла то да објасни и завршила је на психијатријском одељењу затвореног типа.
Горња прича можда није необична у Данској, јер је све више људи затворено на психијатријским одељењима. И то се не дешава само опасним лудим криминалцима, то се дешава великом броју особа. Упркос рестриктивном закону, експлицитним заштитним протоколима и јасној политици смањења употребе мера принуде у психијатрији, прошле године је највећи број лица лишених слободе на психијатрији. И годинама се стално повећава.
Закон о психијатрији
Постоји неколико начина на које особа може бити лишена слободе на психијатрији у Данској. Околности, критеријуми и мере заштите од злоупотреба су прописане посебним законом, Законом о психијатрији. Лишавање слободе и употреба принуде или силе могу се применити када није могуће постићи добровољну сарадњу лица и ако се сматра да је интервенција у складу са принципом минималних средстава [мање интрузивне интервенције].
Закон захтева да особа може и мора бити притворена ако јој је потребно лечење, неће добровољно прихватити понуду за пријем и испуњени су следећи услови:
- лице је неурачунљиво или у стању које одговара неурачунљивости и
- Неразумно је не задржавати особу у циљу пружања лечења јер би: (а) изгледи за опоравак или значајно и одлучујуће побољшање болести иначе били значајно умањени; или (б) лице представља непосредну и значајну опасност за себе или друге.
Неће се одржати судска расправа да би лишење слободе било законито. Може се извршити оног тренутка када психијатар потврди да је по његовом мишљењу неопходан третман за који верује да може да пружи. Подвргнуто лице може да се жали, али то не спречава извршење лишења слободе.
Ово је довело до све веће употребе овог средства за ефективно затварање хиљада особа сваке године.
3 статистике о недобровољним обавезама
Еугеника
Могућност да се озбиљном интервенцијом – лишавањем слободе циља на тако широк спектар особа – вуче корене из 1920-их и 1930-их година, када је еугеника постала предуслов и саставни део модела друштвеног развоја у Данској. Тада је све више аутора изражавало жељу да се чак и неопасни „девијантни“ принудно сместе у душевну болницу.
Покретачка снага иза ове идеје није била брига за појединца, већ брига за друштво или породицу. Идеја о друштву у коме „девијантним“ и „проблематичним“ елементима није место.
Према тада познатом данском јавном тужиоцу Врховног суда, Отто Сцхлегел, у чланку Данисх Веекли Јоурнал оф Јудициари, сви аутори, осим једног, сматрају да „могућност принудне хоспитализације требало би донекле бити отворена и за особе које вероватно нису опасне, али не могу да делују у спољном свету, невољне луде чије понашање прети да уништи или скандализује њихове рођаке. Такође се сматрало да куративни разлози оправдавају принудну хоспитализацију у одређеним случајевима".
Тако је данским Законом о неурачунљивости из 1938. године уведена могућност притварања неопасних лудих лица. Идеја покретања идеје да се дотични лиши слободе, а самим тим и уклоне они који не могу адекватно да функционишу у друштву – такозвани проблематични и девијантни луди који нису опасни – није била брига појединца, већ брига за друштво. Није саосећајна брига или идеја помоћи људима у невољи довела до увођења ове могућности у законодавство, већ идеја друштва у коме девијантним и „проблематичним” елементима није место. На крају крајева, њихово понашање могло би да запрети да уништи или скандализује њихове рођаке.
Лишавање слободе лудих је историјски засновано на принципу закона о ванредним ситуацијама. Све до 1938. године, правни основ за лишавање слободе лудих и даље се налазио у данском закону 1-19-7 из 1683. иу каснијим законима. Правила о лишењу слободе неурачунљивих лица обухватала су само луда лица која би се могла сматрати опасним по општу безбедност или по себе или своју околину.
Са еугеника је утицала на Закон о лудилу из 1938 ово се променило, и могућност задржавања неопасних особа на које се указује као на друштвену невољу задржана је од новијег Закона о психијатрији.
Ретаинментс
Лишавање слободе на психијатрију поред преузимања људи у њихове домове или са улице може се обавити и особама које се добровољно хоспитализују.
Ако особа која се примила у психијатријску болницу затражи отпуштање, виши лекар мора одлучити да ли пацијент може бити отпуштен или мора бити принудно задржан. Жеља особе да буде отпуштена може бити експлицитна (он или она захтева да буде отпуштен), али може бити и понашање особе које се мора поистоветити са жељом да буде отпуштено.
Према закону, добровољно примљени пацијент може и мора бити задржан ако лице затражи отпуст у време када испуњава услове за принудни пријем према Закону о психијатрији.
Претходно ће се тражити пристанак пацијента на наставак добровољног пријема у складу са принципом минималних средстава.
Више од 25 година постоји веома изражена политичка и владина воља да се смањи употреба принуде у психијатрији у Данској. Ипак, ова намера се не одражава у свакодневном животу и пракси на психијатријским одељењима. Тако се такође примећује значајан пораст недобровољних задржавања.
Поред редовних принудних обавеза и задржавања, постоји још један мање очигледан поступак који се користи за извршење обавеза у психијатријским одељењима, а да се то не појављује као принудна обавеза, иако је противно сагласности дотичне особе. Реч је о осуђујућим пресудама на психијатријско лечење по Кривичном закону. Хиљаде људи данас тако живе у друштву, али их у сваком тренутку могу покупити и не би поштовали упутства за лечење и затворити у психијатријско одељење. Када се то уради, то се не сматра недобровољном обавезом.
Закон који изазива принуду
Лишавање слободе психијатрији се повећава из године у годину током последњих деценија и далеко је изнад повећања броја психијатријских болница или раста популације.
Уз напоре смењивања данских влада и једногласну политичку намеру да се смањи употреба принудних мера у психијатрији, алокација ресурса и централни административни напори да се ово оствари може се видети само чињеница постојања законске могућности да се користи или захтевају употребу принуде као разлог клизне праксе, уз све веће лишавање слободе у психијатрији.
