Дантеова поезија је одиграла огромну улогу у обликовању ренесансног хуманизма и у развоју европске културне традиције уопште, имајући значајан утицај на културу не само у песничком и уметничком, већ и у филозофском смислу (од Петраркине поезије до софиологије В. С. Соловјева). Стога се проучавање Дантеовог дела данас формира у посебној грани средњовековности – дантологији.
На пољу филозофске мисли, Данте је био под утицајем Аристотела, схоластичког аристотелизма и авероизма, а делом и неоплатонизма, стоицизма и арапске филозофије. Систематски је проучавао текстове Псеудо-Дионисија Ареопагита, Јована Скота Ериугене, Бернарда од Клервоа, Алана Лилског и Сигера од Брабанта. Аксиолошки систем Дантеове поетике генетски потиче од Псеудо-Дионисија Ареопагита (завршни део Божанствене комедије) и перипатетицизма (Празник). Дантеов политички идеал, формиран у условима трајног грађанског рата, била је јединствена секуларна држава – гарант мира и оличеног легитимитета – у којој ће бити елиминисани сепаратизам и приватно власништво над земљом. Владавину ове државе Данте схвата по платоновском моделу: одлуке монарха треба да се заснивају на саветима филозофа („О несрећници који данас владате! О ви, најнесрећнији, преко којих владате! Не постоји филозофски ауторитет да се комбинује са вашом владом). Оптимални политички систем, са Дантеове тачке гледишта, заснован је, с једне стране, на претпоставци светског јединства, а са друге, претпоставља очување локалне самоуправе и гаранцију слободе. Развој обе тенденције мора достићи „пуну времена“, тј. до општег благостања. Порицање такозваног „Константиновог дара“ (или преношење у то време од стране цара Константина велике територије из Италије под папином јурисдикцијом) изазвало је оштру реакцију цркве до те мере да је кардинал Белтрандо дел Подисето наредио спаљивање монарховог рукописа. , а 1329. позвао на аутодафе Дантеових остатака. Дантеов семантички друштвени модел отворен је за тумачења са становишта идеала глобалне цивилизације са својом претпоставком етничког полицентризма.
Сам Данте у свом „Паклу” ИКС, 61-63 неоспорно указује да у његовом делу постоји скривено, тајно значење, чије је доктринарно и спољашње значење само вео и треба га истражити онај ко може да продре у њега. Божанствена комедија је проучавана углавном дословно као књижевно дело, проучавано је филозофско значење, тачније филозофско-теоријско као и политичко-социјално значење, али нас сам Данте упућује да тражимо друго – четврто значење. Ово је у суштини чисто иницијативно, метафизичко значење, које даје езотерични карактер порукама у овом делу. Неки истраживачи постављају питање: да ли је Данте био католик или албижанац? Да ли је уопште био хришћанин или паганин? (Упор. Артуро Регхини, Л'Алегориа есотерица ди Данте, – Нуово Патто, септембар-новембар 1921, стр. 541-548). Прави езотеризам се радикално разликује од спољашњих религија. Древни чланови иницирајућих друштава учествовали су у свим спољним култовима, пратећи обичаје успостављене у земљама у којима су боравили, јер су иза спољашњих разлика налазили суштинско доктринарно и темељно јединство међу религијама, не претварајући га у вештачки створени „синкретизам“. Религиозни синкретизам и еклектицизам налазимо код многих римских царева. Ат имп. Елагабал / Вариус Авитус Бассианус /, 218. године Тримонтијум (сада Пловдив) добија статус града-неокора и постаје центар култа Аполона Кендризијског, бога сунца (уп. Граматиков, јерод. Петар, „Аријен Сабор у Филипополису – 343“, Издавачка кућа КАМА / Француски културни институт, Софија, 2006, стр. 8):“ Он (Елагабал) је посветио свог бога Елагабала на Палатинском брду и посветио му храм. Рекао је да култ Јевреја и Самарићана, као и хришћански религија, морају бити тамо пренети како би служба бога Елагабала поседовала тајне свих религија“ (Из: Историја Августа / Елагабал, 3), – цитирано у Номо Л. , Лес Емпереурес Ромаинс ет ле Цхристиснисме, Париз , 1931) Цар Александар Велики (222-235) био је религиозни еклектик у својој молитвеној соби, поред бисте Аполонија Тебанског, мага грчко-латинске антике, 2. век нове ере. пре Христа) и Орфеја, стајале су бисте Христа и Аврама, а његова мајка Јулија Мамеја је у својој палати позвала Оригена, који је најистакнутији неоплатоничар у антици (уп. Болотов, Предавања о историји древне цркве, књ. 2, стр. 112).
Чиста метафизика, дакле, није ни паганска ни хришћанска, већ универзална. У средњем веку постојала су друштва, иницијативна и нерелигиозне природе, која су, међутим, била заснована на католичанству. Врло је вероватно да је Данте био члан једне од ових организација и да није проглашен „јеретиком“ јер већина њих није стварала сукоб између езотеричног и егзотеричног. Има изузетака, наравно – некима се суди као јеретицима (ово је била и званична оптужба против Темпларског реда као изговор за политичке сврхе).
У свету ислама, езотеричне школе не наилазе на непријатељство верских и правних ауторитета који представљају егзотеризам. Али да алудирамо на судбину чувеног Ал-Кхалаја, кога је у Багдаду 309. године убио Хејира (921. нове ере), чије успомене до данас поштују потомци оних који су га осудили на смрт. за „његова увредљива учења“.
Елифас Леви, у својој Историји магије, пише о Дантеовој вези са древним мистеријама: „Коментара и истраживања о Дантеовом делу је све више, али нико, бар колико знамо, није открио његов прави карактер. Дело великог гибелина је објава рата против папства кроз откривање мистерија. Дантеов еп је јоански (Напомена: Веза са розенкројцерством је да се свети Јован повезује као поглавар, поглавар унутрашње Цркве, а супротставља се светом Петру као поглавари спољашње Цркве. У 14. веку у Француској и Италији добија снагу онај који се односи на витешке редове, тајна окултна, али не и окултна доктрина, касније схваћена као иницијативни правац розенкројцера са херметичком доктрином.
Њихово име је први пут дато 1374) и гностички; примена слика и бројева Кабале на хришћанске догме; и тајно порицање свега што је садржано у овим догмама. Његово путовање у натприродне светове одвија се попут Елеусинске и Тебанске мистерије. Вергилије га прати и штити у круговима новог Тартара… Пакао је препрека само за оне који не знају како да се врате…“ (уп. Рене Генон, „Л'Есотерисме де Данте“, Галлимард, Париз, 1957). Многи савремени аутори лако замишљају да виде кабалистичко учење у било чему што само мирише на езотеризам. Тешко је прихватити везу између кабале и витештва у средњем веку јер је то хебрејска традиција и немамо података или чињеница да је Данте имао јеврејски утицај, иако имамо доказе да је током свог живота Данте имао дугу личну везу са Јеврејски научник и песник, Имануел бен Саломон бен Јекутиел (1270-1330). Чињеница да у његовом раду налазимо науку о бројевима (нумерологију) не чини га ни на који начин кабалистом. Уместо тога, можемо тражити везу са Питагором, и не можемо оптуживати Питагору да практикује јеврејски кабализам.
Део 1 од 2 (Прочитајте ДЕО 2 ОВДЕ)
