Европска конвенција о људским правима (ЕЦХР) је широко признат као важан и ефикасан међународни уговор за заштиту људских права. Имао је важну улогу у развоју и подизању свести о људским правима у Европи. И имао је значајан утицај на доношење закона у већини европских земаља. Тешко је преценити њен значај. Европа је у многим аспектима постала боље место за живот у последњих пола века, а ЕЦХР је одиграо важну улогу у томе.
Људска права су виђена као основно средство од стране водећих сила након Другог светског рата да се спрече да се понове најозбиљнија кршења људских права која су се десила током рата.
Израда првих инструмената о људским правима, тј Универзална декларација о људским правима, а потом и Међународни пакт о људским правима, покренут је у сфери Уједињених нација убрзо након завршетка Другог светског рата. Међутим, то је полако напредовало, делимично због различитих гледишта о томе шта су људска права била или би могла да се договоре. Ово је можда био фактор који је снажно допринео томе да је одлучено да се напредује у агенди људских права за Европу са и на Конгресу Европе одржаном у мају 1948.
На Конгресу је издата декларација и обећање о стварању Европске конвенције. У другом и трећем члану заклетве је писало: „Желимо Повељу о Људска права гарантујући слободу мишљења, окупљања и изражавања, као и право на формирање политичке опозиције. Желимо Суд правде са адекватним санкцијама за спровођење ове Повеље.”
У лето 1949. више од 100 парламентараца из тадашњих дванаест држава чланица Савета Европа састао се у Стразбуру на првом састанку Консултативне скупштине Савета (скупштина парламентараца, која је данас позната као Парламентарна скупштина). Састали су се како би израдили „повељу о људским правима“, а друго да би успоставили суд који ће је спроводити.
Након опсежних дебата, Скупштина је свој коначни приједлог упутила тијелу које доноси одлуке Вијећа, Комитету министара. Министри су сазвали групу експерата да прегледају и финализирају саму Конвенцију.
О Европској конвенцији и њеном коначном тексту формулисала је ова експертска група, коју су делом чиниле дипломате министарстава земаља чланица. Они су настојали да инкорпорирају традиционални приступ грађанских слобода у обезбеђивање „ефикасне политичке демократије“, на основу традиција у Уједињеном Краљевству, Француској и другим државама чланицама новоформираног Савета Европе.
Европска конвенција о људским правима отворена је за потписивање 4. новембра 1950. у Риму, а ступила је на снагу 3. септембра 1953. године.
