Одбор за социјална питања, здравље и одрживи развој Парламентарне скупштине једногласно је усвојио нацрт резолуције, као и нацрт препоруке европским владама у складу са њиховим обавезама по међународном праву, и позвао да буду инспирисани радом УН. Конвенција за особе са инвалидитетом.
Комитет је истакао да су УН јасно прешле на приступ инвалидности заснован на људским правима који наглашава једнакост и инклузију. На бази Извештај од свог известиоца, гђе Реине де Бруијн-Веземан, комитет је изнео низ препорука које се посебно односе на сцену у европским земљама.
Одбор је предложио да се прогресивно укидају закони који дозвољавају институционализацију особа са инвалидитетом, као и закон о менталном здрављу који дозвољава лечење без пристанка и притвор на основу оштећења, са циљем да се оконча принуда у погледу менталног здравља. Владе треба да развију адекватно финансиране стратегије, са јасним временским оквирима и мерилима, за истински прелазак на самосталан живот особа са инвалидитетом.
„Често се претпоставља да особе са инвалидитетом не могу самостално да живе. Ово је укорењено у широко распрострањеним заблудама, укључујући и то да особе са инвалидитетом немају способност да саме доносе исправне одлуке и да им је потребна „специјализована нега“ која се обезбеђује у институцијама“, истакао је комитет.
„У многим случајевима, културна и верска уверења такође могу да потхрањују такву стигму, као и историјски утицај еугеничког покрета. Предуго су ови аргументи коришћени да би се лица са инвалидитетом неоправдано лишила слободе и сегрегирала од остатка заједнице, смештајући их у институције”, додали су парламентарци.
Више од милион Европљана је погођено
У свом резолуција, Комитет је приметио да: „Смештај у институције утиче на животе више од милион Европљана и представља свеприсутно кршење права из члана 19. УН Конвенција о правима особа са инвалидитетом (ЦРПД), што позива на чврсту посвећеност деинституционализацији.”
Гђа Реина де Бруијн-Веземан је објаснила да the European Times да постоје велике разлике међу европским државама, на пример у једној земљи је веома висока стопа институционализације деце.
Она је истакла да је у овој земљи након дугогодишњег притиска покренут процес реформи, као и посвећеност трансформацији њеног националног система заштите. Међутим, госпођа Реина де Бруијн-Веземан је додала да је са овим изашла на видело још једна забринутост због чињенице да су институције затворене без икаквих одговарајућих алтернатива у заједници. Кључни изазов је осигурати да се сам процес деинституционализације одвија на начин који је људска права у складу.
Госпођа Реина де Бруијн-Веземан је нагласила да европске државе морају издвојити адекватне ресурсе за услуге подршке које омогућавају особама са инвалидитетом да живе у својим заједницама. Ово, између осталог, захтева прерасподелу јавних средстава од институција за јачање, стварање и одржавање услуга у заједници.
У том смислу, Комитет је у својој резолуцији истакао да „морају се предузети мере за борбу против ове културе институционализације која резултира друштвеном изолацијом и сегрегацијом особа са инвалидитетом, укључујући код куће или у породици, спречавајући их да комуницирају у друштву и да буду укључени у заједницу.”
Госпођа Реина де Бруијн-Веземан је објаснила: „Осигурање да постоје одговарајуће услуге неге у заједници које су доступне особама са инвалидитетом, а самим тим и глатка транзиција, кључно је за успешан процес деинституционализације.
Системски приступ деинституционализацији са потребним циљем
Да би се постигли добри резултати, потребан је системски приступ процесу деинституционализације. Инвалидност је повезана са бескућништвом и сиромаштвом у неколико студија.
Она је додала: „Циљ није пука деинституционализација особа са инвалидитетом, већ истински прелазак на самосталан живот у складу са чланом 19 ЦРПД, Општи коментар бр. 5 (2017) Комитета УН за права особа са инвалидитетом о самосталном животу и укључивању у заједницу и о предстојећим Смерницама о деинституционализацији особа са инвалидитетом, укључујући и у ванредним ситуацијама.”
Трансформација резиденцијалних институционалних услуга само је један елемент шире промене у областима као што су здравствена заштита, рехабилитација, услуге подршке, образовање и запошљавање, као иу друштвеној перцепцији инвалидитета и друштвених детерминанти здравља. Једноставно премештање појединаца у мање институције, групне домове или различите скупне средине је недовољно и није у складу са међународним правним стандардима.
О извештају би требало да расправља Скупштина на априлској седници када ће заузети коначан став.
