Интервју: Како сам дочекао избеглице – „Школе треба да буду на првој линији пуне интеграције“ – Интервју са наставником средње школе у Лисабону који је дао азил породици од седам украјинских избеглица. Колико је лако (или тешко) дочекати породицу избеглица? Шта можемо учинити да помогнемо украјинским избеглицама? Овај интервју додаје перспективу о ставу Европљана према украјинској кризи и избегличкој кризи која је уследила.
Да ли је могуће да опишете своју акцију (азил седморо украјинских избеглица)?
Пријатељ пријатеља пријатеља знао је да имам празну кућу и да сам био спреман да примим избеглице које долазе из Украјине. Ступила је у контакт са мном, послала ми Катеринин број телефона. Позвао сам је, а неколико дана касније показао сам јој кућу и направио планове за чишћење, нови намештај, интернет везу и тако даље…
Како сте им дали уточиште? Да ли сте сарађивали са неким институцијама?
Нисам контактирао ниједну институцију (иако сам већ знао за платформу Ве Хелп Украине и размишљао сам да се региструјем као спреман да пружи помоћ). Сада тражим прави начин да региструјем помоћ коју дајем само из безбедносних разлога (јер сматрам да је важно да се зна где су избеглице смештене, ко је задужен, каква помоћ се пружа итд. ).
Шта је било порекло ваше акције?
Порекло радње је разнолико: имао сам слободну кућу; пријатељ (пријатеља пријатеља) познавао је породицу која је управо стигла из Украјине и требало јој је место за боравак; Сматрам моралном обавезом помоћи ако неко има прилику да то учини без икаквих релевантних трошкова.
Шта мислите шта други људи могу учинити за Украјинце?
Мислим да се може много учинити у вези са хиљадама Украјинаца који беже од рата, и као појединци (грађани) и као државе. Као појединци, можемо волонтирати за помоћ (са склоништем, храном, медицинским потрепштинама и другим робама, помоћи у њиховој интеграцији, уз правну помоћ или обуку у образовању, на пример код Португалаца, итд.), а као државе треба да даље санкционисати руске интересе, помоћи током рата (углавном хуманитарном помоћи) иу обнови земље чим се рат заврши (надајмо се ускоро).
Школе би требало да буду на првој линији пуне интеграције ових Украјинаца у нашу земљу, и искрено се надам да ћемо одговорити на изазов – ученици, наставници и влада. У септембру морамо бити спремни да сву децу угостимо у наш школски систем, ако је потребно и са украјинским преводиоцима, и обезбедимо им услове да не изгубе још једну неопходну особину свог развоја. Пошто су, за сада, изгубили прилику да у миру одрастају тамо где су рођени, где им живе рођаци и пријатељи(д) и где су њихова сећања још увек, важно је да не изгубе могућност да уче, да вежбају своје вештине , музику, спорт или шта год да су њихова интересовања, свирају, склапају пријатељства и тако даље. ових Украјинаца у нашој земљи, и искрено се надам да ћемо одговорити изазову – ученицима, наставницима и владом. У септембру морамо бити спремни да сву децу угостимо у наш школски систем, ако је потребно и са украјинским преводиоцима, и обезбедимо им услове да не изгубе још једну неопходну особину свог развоја. Пошто су, за сада, изгубили прилику да у миру одрастају тамо где су рођени, где им живе рођаци и пријатељи(д) и где су њихова сећања још увек, важно је да не изгубе могућност да уче, да вежбају своје вештине , музику, спорт или шта год да су њихова интересовања, свирају, склапају пријатељства и тако даље.
Осим индивидуалне помоћи и законског оквира који је обезбедила влада (између осталих иницијатива, треба похвалити и одлуку о експедитивној „легализацији“ ових суграђана), сматрам да би неке велике компаније такође требале да имају улогу. На пример, да бих својим гостима омогућио интернет услугу, још увек подлежем двогодишњем периоду лојалности (или почетној накнади од 2 евра) и нисам видео ниједан пакет у понуди било које телеком компаније која нуди посебне услове за људи који морају бити веома зависни од доброг приступа интернету да би остали у контакту са онима које су оставили или да би се усмеравали и прилагођавали новој земљи, новом језику, другачијим навикама и тако даље.
Додаћу личнију рефлексију на оно што сам рекао, због чега се осећам прилично непријатно: питам се да ли постоји елемент расизма у огромној разлици између наше посвећености украјинским избеглицама и претходног таласа избеглица који је долазио са севера Африка, Блиски исток и Авганистан. А моја нелагодност почива на претпоставци да не постоји морална или филозофска позадина која може оправдати дискриминацију на основу националних граница, боје коже или културног и верског идентитета. Дакле, није питање толико да не радимо праву ствар – јесмо! – већ да ли смо довољно доследни и храбри да негујемо став универзалног гостопримства.
Можете ли описати контакт који имате са породицом?
Одржавао сам редовне контакте док смо прилагођавали кућу (одавно затворену) новој великој породици. Такође сам понудио своју помоћ око правних питања, могућности запошљавања и учења португалског (сада имају свакодневну наставу у португалској школи између 6 и 10 сата). Иако сам одржавао редовне контакте и посете, такође сам желео да им дам простор и осећај аутономије и ефикасности (па шта год да су могли да раде сами, а ако су радије то сами, ја сам изабрао да се „повучем“).
Мој главни критеријум је био: да сам на њиховом месту (тешко је замислити...), шта бих више волео? И иако се Словени умногоме разликују од Латина, и они воле своју децу, живе за мир и благостање, цене пријатељство, поштење и правду итд. (Иначе, често сам се ових недеља присећао мотоа из шездесетих „Правда, а не доброчинство“, што мислим да бисмо сви требали имати на уму у тренутном сценарију).
Како гледате на своју акцију? Шта мислите о помоћи породици која пролази кроз тако тежак период?
Немам посебне погледе на сопствене поступке. Само сам мислио да је то права ствар. Лако бих то могао. Не постоји ништа друго вредно помена о томе. Они који су одлучили да остану да се боре, као и они који су одлучили да побегну и суоче се са опасностима путовања, били су храбри. Мој избор је, за поређење, био веома лак.
Моја главна брига је била да се осећају као гости, а не као избеглице и да се осећају безбедно – у страној земљи, са домаћинима које (још!) не знају и језиком који (још) не могу да говоре нити разумеју! ). До сада, мислим да сам успео да се осећају опуштено, и само се надам да је њихова добродошлица начин да нађу мир који за сада не могу да нађу код куће.
