Значајан део научне заједнице негира само постојање азтатланске културе.
У мексичком граду Мазатлан сервисери су случајно открили древне људске остатке. Пронађена сахрана се веома разликује од традиционалних сахрана у Мазатлану.
Радови су одмах обустављени тако да су радници Националног института за антропологију и историју Мексика (ИНАХ) извршили археолошка ископавања.
Према археологу Виктору Џоелу Сантосу Рамирезу, координатору за спасавање, ово подручје је природно високо брдо близу ушћа реке Ел Куелит. У пред-Хиспанско доба људи су се ту насељавали да би, с једне стране, живели у близини реке и користили њене ресурсе, а са друге, да би избегли сезонске поплаве.
Део површине брда био је прекривен смрвљеним шкољкама. Али испод овог импровизованог „пода“ била је људска сахрана. Дефинитивно је необично.
Почнимо са чињеницом да су археолози пронашли остатке само једне особе – то јест, ово није гробље, није место редовних сахрањивања. Истовремено, у сахрани су пронађене три фрагментоване керамичке посуде прилично фине израде и лула за пушење. Очуваност људских остатака је веома лоша, због локалних климатских услова.
Мазатлан су основали Шпанци 1531. године, десет година након пада Теночтитлана. Али не превише редовна ископавања у граду показују да је ово подручје било насељено и пре Европљана. Бројне пронађене сахране указују на то да су се староседеоци тих места придржавали истог ритуала: мртве су сахрањивали у великим посудама. Није сасвим јасно зашто су мексички археолози приписали овај налаз азтатланској култури: слична грнчарија се налази на многим местима у Мезоамерики до територије савремене Костарике.
Пронађено сахрањивање се, дакле, снажно издваја из локалне погребне традиције. Мексички археолози су сугерисали да су пронашли гробницу Астатлана, човека из Азтлана, митске домовине Астека.
Генерално, данас нема доказа да је Азтлан икада постојао било где осим митова. У научној заједници се перципира као нешто између Атлантиде и Камелота, али је траже с бесконачном упорношћу, укључујући и политичке разлоге.
Научници се слажу да су Астеци лутали Северном Америком дуго времена пре него што су основали Теночтитлан 1325. И отприлике у исто време, приписује се и појава легенде о Азтлану. Митови не садрже тачне назнаке где је био. Јасно је само да северно од Теночтитлана.
Опис је такође прилично лош: мало острво у језеру насељено чапљима. На основу ових, искрено, лоших знакова, мексички историчари су крајем 19. века објавили да се Азтлан налази на Мескалтитану, малом острву у мочварама мангрова. Локални становници (сада их има мање од две хиљаде) пронашли су одређену количину претколумбовске керамике, али нико ту није водио озбиљна археолошка ископавања. Сходно томе, ова претпоставка није добила научно одобрење.
Век касније, питање локације прадомовине Астека одједном је поново постало актуелно. То је било због све већег броја мексичких миграната у САД. Није сасвим јасно ко је први дошао на идеју да потражи корене културе Астека у Сједињеним Државама. Али ко тражи, наћи ће.
Петроглифи пронађени у кањону Шого у америчкој држави Јута. Они су подељени у три групе и приписани су три различите индијске културе. Неки истраживачи су сматрали да су слике једне групе сличне сликама уклесаним на камену сунца – базалтном диску на коме је шематски приказана астечка космогонија.
А на острву Антилопа, усред Великог сланог језера у истој држави, откривено је седам пећина. И то се поклапа са другом (вероватно ранијом) легендом о прадомовини Астека – о Чикомостоку, који се састоји од само седам пећина.
Наравно, ништа од овога ни на који начин не доказује да је Азтлан био у Јути. Иако су сами Астеци у својим номадским годинама могли бити тамо, па чак и живети неко време. Али научни докази ретко су важни у идеолошкој борби. А код ње је ситуација таква да се они који су јуче били илегални мигранти без докумената, данас идентификују као староседелачко становништво Јуте. И тврдње постављене одговарајуће.
Иако још није јасно на основу чега су мексички археолози приписали пронађену сахрану култури Азтатлан, она је и даље од великог интересовања. Остаје да се надамо да ће чињенице, а не легенде, постати основа за коначне закључке научника.
Фотографија: Егзодус Астека из Азтлана, цртеж из Цодека Ботурини, рукопис непознатог астечког аутора (име је дато по имену једног од првих власника) / ©википедиа.орг
