Православље и државност – Извештај о политици поглавара Светог међународног сабора Истински Православних Цркава, Поглавара Истинско-Православне Цркве у Русији, Његове Светости Митрополита Серафима
Познато је да је сљедећа парадигматска тврдња у руском, православном народу, такорећи генетски, перципирана од самог тренутка крштења Русије па све до данас: „Москва је трећи Рим, а тамо неће бити Четврти».
Ова тврдња је категорична и, у суштини, веома тачна.
За време цара Николаја И, поменута изјава је добила извесну трансформацију у разумевању или, тачније звучало, додатно добила ново значење. Постао је лакши у перцепцији, али је задржао свој категорички смисао: „Православље – Самодржавље – Националност“. То су три изјаве, уједињене саме по себи и немогуће их је одржати једна без друге. Бар се тиче наше државе.
Наравно, било је извесних покушаја замене појмова, кроз дугу историју наше Отаџбине. Штавише, чак и до елиминације једног или два концептуална дела даље од филозофске тријаде о којој се расправља. Али није било добро. Штавише, сви ови лажни преображаји, у које се државност претворила током експеримената, могли су постојати само кратко и распадати се на комаде, као кула од карата на ветру, без заокружености мудре максиме.
Сама историја је показала да постоје непобитне истине на којима се заснива идентитет и самосвест читавих народа и које чврсто фиксирају темеље аутократије за векове и хиљаде година унапред.
Стога се чини да је Русија апсолутни доказ такве аутократије, јер поседује изузетну моћ засновану на древности нације и пуноћи њене вере. Ипак, зато што је управо Велика Русија заиста постала Духовни центар наше планете, задржавајући статус Трећег Рима, који спречава свет да се суочи са тоталним безакоњем.
Наша многострадална Отаџбина је прошла кроз суштинске драме за ових 120 година.
Револуционарна превирања 1905. била су први знак надолазећег нејасног времена. Покушај насилног рушења легалне власти у циљу промене постојећег политичког система, као и празне пароле и ничим аргументоване изјаве – све је то искривљено умове Руса. На основу историјског искуства и данашње праксе међународних односа, прилично сам сигуран да су ови догађаји и тада били добро планирани споља. Био је то први озбиљнији покушај да се уништи моћно упориште духовности и чистоте православља у немирном и неизвесном свету порока и искушења.
Затим следи апсолутно непотребно и бескорисно, бар са наше тачке гледишта, учешће Руске империје у Првом светском рату, у којем су чланице Антанте свим силама покушавале да униште руску војску, нашу економију и нашу државу изнутра, тоталним и неограниченим спонзорством свих могућих опозиционих и деструктивних партија, терористичких организација, криминалних јединица и анархичних група.
То је резултирало фебруарском револуцијом 1917, абдикацијом суверена, а потом и октобарским пучем, који је довео до атеизма, праћеног покушајем да се уништи духовни стожер у некада великом православном царству.
Револуционари подстицани од Запада успели су да ослабе вековну Моћ. Међутим, да би изградили нешто ново, била им је потребна жртвована жртва. Ипак, не само жртва, већ Жртва са великим В. Требало је уништити сам симбол који је представљао прави смисао постојања руског народа. Постојала је извесна потреба за изазовом Богу, штавише, потреба за гажењем душе Русије.
Бољшевици, заправо, нису ни били атеисти. Били су чисти теомахисти! Покривени гордошћу, они су прави смисао свог живота сматрали потпуним уништењем православља као религије и заборавом самог сећања на Бога и Његове заповести.
Ни речи старих Јевреја нису могле да их уплаше: „Нека крв Његова буде на нама“. Нису се уплашили светогрђе прилично страшних размера. Они би урадили апсолутно све, вођени мржњом према Богу и православљу Русије.
Избор жртвене жртве био им је прилично јасан.
По њиховом мишљењу, то је био руски цар. Међутим, не само он, већ и цела његова краљевска породица, сви чланови Царске куће, — било који од њих кога је крвава рука помахниталих превратника могла само да допре.
Злочин је почињен.
Слом Царства био је прожет крвљу царских мученика, а погубљењем царске породице окончан је тај историјски период, што је резултирало стриктним раздвајањем велике прошлости и нејасне будућности.
Не усуђујем се, за разлику од неких других, чак ни у мислима да упоредим Жртву Господа Исуса Христа за искупљење наших грехова са жртвованом смрћу последњег Цара као помазаника Господњег. Ипак, увиђам неколико паралела између онога што се догодило пре две хиљаде година и онога што је почињено злочином – не тако давно – 1918. године.
Међутим, ствари нису испале онако како су планирали непријатељи православља.
Наиме, помоћу Жртве Господње свет је опстао и људи су добили прилику да сведоче о Царству Небеском.
А жртвом Цара његов народ је спасен од уништења, као и очувана нада у препород Великог Царства у будућности.
Али ја сам дубоко узнемирен чињеницом да у овом другом случају, као иу првом, људи нису успели да схвате сву величину Жртве.
Као у случају када се Исусови прогонитељи нису покајали, ни убице царске породице још нису признале. А њихови следбеници су узели на себе страшни грех краљевоубиства.
Нажалост, још увек не можемо наћи искрено покајање. Јер и у цркви се суочавамо са лицемерјем и театрализацијом мистерија.
И даље понизно молимо Бога да нам подари Суверена Православља, али нисам сигуран да ли ће се наш глас чути у свим овим вакханалијама греха и порока. Ипак, имам наду у свом срцу…
Постоји много пророчанстава о такозваним „крајним временима“. Сви они говоре о неизбежном крвавом исходу.
Али у многима од њих Русија игра кључну улогу као држава која има шансу да спасе остатак света и човечанство.
На пример, пророчанство монаха Авеља, дато цару Павлу, отворено изјављује да ће бити много покушаја да се зло победи помоћу зла. Али људи би схватили да је то само привремена мера и почели би да се моле за Русију. Уз помоћ целог света, свих народа, једним устима и једним срцем. И пашће окови који држе Велико Царство, и Велика Русија – Дом Пресвете Богородице – подићи ће се пуна своје духовне лепоте и снаге.
Жељан сам да верујем да постоји одређени део овог пророчанства који се тиче наше Истинске Православне Цркве. Јер ко ће бити тај токсин да буди народ из вековног сна, позивајући на молитву и показивајући пут из таме у светлост?
Срце љубави нам се увек враћа добрим делима. О томе сам рекао много пута раније. Дакле, сада ћу поновити исту ствар.
Суштина Истинске Православне Цркве је да служи Богу служећи људима, старајући се о њима, руководећи сваку душу из безбројног стада Господњег.
У Русији је одувек тако било. И надам се да ће тако бити у целом свету, уз помоћ Светог међународног сабора Истински Православних Цркава на чијем челу ћу бити до краја својих дана и који треба да донесе Светлост Истине и Љубави Бог људима, што открива прави смисао Његове Велике Жртве.
Често се питам: „Шта ми све ово треба?“. Ово питање упућујем не само себи, већ и онима који су били поред мене свих ових година, као и онима који долазе данас, а можда ће доћи и сутра.
И знам одговор.
Хришћанство, пре православље, не подноси усамљеност. Нити може поднијети изолацију у себи и својим проблемима. То је чежња за спознајом самог себе, која расте и шири се међу онима који још нису прихватили Бога у свом срцу и уму, али су се већ окренули Богу у души.
Данас се суочавамо са лутањем и хаосом унутар православног света који себе назива канонским. Цркве се одвајају једна од друге. У крвавом лудилу цепају хаљине Господње, прекидају комуникацију и престају са заједничком молитвом, одричу се једни других и називају непријатељима све оне са којима су недавно заједно од Престола узели Свету Тајну.
Верски јерарси намерно занемарују речи Символа наше вере, све на чему се заснива доктрина међународне Цркве и оно што ми стално понављамо сваки пут када се усуђујемо да почнемо да прихватамо Свете Христове Тајне: „Ја верују у јединствену Свету Саборну и Апостолску Цркву». Како ја видим, они свесно замењују Истину својим тренутним жељама, својим огромним поносом и незаустављивом глађу за моћи.
На моју велику жалост, неке од „канонских“ цркава постају све сличније тоталитарним сектама, забринуте за своје здравље и просперитет својих верских вођа различитих размера.
Међутим, они који имају уши – нека чују, они који имају очи – нека виде.
Божји народ је научио да разликује добро од лошег, да одваја јагње од коза и жито од кукоља. И отворено се окрећу од оних који лаж и безобразлук чине смислом свог живота, који своје служење спуштају на ниво греха, који своје животињске голе зубе скривају под јагњећом кожом.
Штавише, чим се светско Православље усмерило на разједињеност и међусобне оптужбе, Истински Православне Цркве се, напротив, спајају једна с другом да граде породицу.
Прошло је 25 година откако сам започео своју епископску службу у цркви. За то време имао сам прилику да посматрам како се формирају, развијају и пропадају многе Истински православне заједнице, које су себе називале митрополама и црквама. Сваки пут сам видео исту ствар и исту грешку, која је коначно постала фатална. Сви су себе сматрали само за крајњу истину, и сви су желели да буду поглавари, не прихватајући друге ауторитете и одвајајући се од остатка света. Уживали су у свом постојању у самоизолованим верским заједницама.
На крају је то резултирало колапсом, престанком деловања или препородом у праве секте и маргиналне јединице.
Они који су били отворени за дијалог, жудели за јединством и који су на првом месту своје служење Богу и људима – данас су постали права савест људи, глас духовни свећњак, права нада да ће Бог остати уз нас до сам крај.
Наш међународни сабор је пут напред, пут ка Богу, пут духовног стварања и праве вере.
То је пут консолидације оних који својим животом одбацују лаж и неправду, који верују у јединствену Свету Саборну и Апостолску Цркву, како стоји у Символу вере, и који помажу изградњу Међународне Истинске Православне Цркве путем аскетизам.
Можете ми узети: овај пут је предодређен историјом и предодређен од Бога. Осећамо то и спремни смо да прођемо кроз све тешкоће, јер јасно схватамо да је тако било и да ће тако бити и даље.
Они који се разилазе, мрзе, поричу и самоизолују се – сви се губе у ништавилу, претварају се у ђубре и остају заувек на историјској депонији, само да би својим примером показали изопаченост таквог погрешног пута.
Они који теже једни другима у сусрет, који се отварају за љубав и заједничку молитву, који се не плаше тешкоћа трновитог пута и који следе Христове заповести – сви они остају заувек, као што постају камен темељац, на коме Црква Христова је утемељен.
Па, пред нама је дуг пут. То ће бити пут молитве и стварања. Пут љубави и духовног подвига. Начин служења и грађења цркве. И искрено ми је драго што препород Истинског Православља, као и пре једног века, поново креће из Русије.
Морам још једном рећи. Прочитао сам доста пророчанстава, добро познатих и потпуно непознатих, откривених свету и скривених од свакога ко их тражи са глађу и похлепом. Сви су потпуно различити и не би сваки од њих требало да потпада под разумевање и разумевање.
Ипак, постоји једна изјава која је свеобухватна тема у свима њима.
Из Русије ће доћи спас света. Као Звезда Истока, Русија ће ујединити све оне који су испуњени вером, светлошћу и љубављу.
Управо под крошњама Руске краљевске круне долази дуго очекивани „мир на земљи и добронамерност међу људима“ јер Русија симболизује круну Царице Небеске, наше Пресвете и Пречисте Госпође Богородице и Пресвете Богородице.
Наш заједнички задатак је следећи: да наши потомци и наследници наставе наш пут стварања, сједињења и сабирања Истинског Православља широм света, а ми за то поставимо чврсте темеље васељенском Истинско-православном Црквом.
Данас могу свом душом да осетим те промене које се дешавају у друштву и држави Русије.
Обнавља се свест људи, јача морална позадина руског грађанина, православна вера се пуни правим смислом, и ту је искра Господња која пали у срцу свакога.
Толико се надам да ће једног дана Руска православна црква која сада доминира у руској држави схватити да је њен циљ мало другачији од бриге о себи и свом свештенству, њеним институцијама и профиту. У сваком случају, то није наша ствар.
Међутим, нека нам нико не суди по делима Московске Патријаршије. Ми смо потпуно другачији од њих. Не поздрављамо осуде браће. Не залажемо се за неред и раздвојеност у православном свету.
Ми идемо путем стварања и сједињења.
Наш главни циљ је да донесемо љубав и мир, штитећи од грехова, несрећа и искушења за душе оних који са нама деле и прихватају наш пут.
Изабрали смо, заиста, не лак терет.
Али... како кажу, путовање од хиљаду миља почиње једним кораком.
Нека нам у томе помогне свеблаги Господ.
Скромни +СЕРАФИМИ
Његовој Светости и Блаженом Митрополиту
Москве и целе Русије
Поглавар Истински Православне Цркве Руске
Поглавар Светог међународног сабора
Истински Православних Цркава
НБ НБ Као огранак Помесне Руске Цркве организационо је почело своје формирање на крају. 20 - рано. 30-их година 20. века Настала је као резултат одбијања већине епископата и свештенства Руске цркве да сарађује са комунистичким атеистичким режимом у СССР-у, што је учинила прореноваторска група на челу са митрополитом Сергијем (Страгородским). ). Као резултат онога што је господин Сергије под вођством раскола ОГПУ-НКВД, у СССР-у од тог времена паралелно постојала званична („совјетска“ или „црвена“) црква, која је 1943. године, по Стаљиновом наређењу, је формализована у „Московску патријаршију“ и независно од богоборачког режима Истинско-православне руске цркве (ТОЦ). Ова последња је, услед сурових репресија и прогона, била принуђена да пређе на незаконит начин служења, због чега је и добила други назив – Катакомбна црква.
Катакомбна црква, као огранак некада јединствене Помесне Руске Цркве, назива се и „Тихонова“ – по имену Светог Патријарха Тихона (Белавин, +1925).
Канонско утемељење Руске Истински Православне Цркве заснива се на Указу Светог Патријарха Тихона број 362 од 7/20 новембра 1920. године.
Свети Тихон је био последњи легитимни патријарх Руске Цркве, изабран на Сверуском Помесном Сабору, изражавајући пуноћу Руске Цркве.
Извештај о политици поглавара Светог међународног сабора Истински Православних Цркава, Поглавара Истинско-Православне Цркве у Русији, Његове Светости Митрополита Серафима «Руска идеја. Православље и државност».
