„Јер живот је више од хране, а тело од одеће“
Јеванђеље по Луки, глава 12, стих 23
„Веллнесс” је активан процес кроз који људи разумеју и бирају бољи начин живота; као концепт, комбинује у себи идеју здравог начина живота (као што је култура исхране и кретања) са идејом физичког, менталног и емоционалног развоја личности, како би се изградио унутрашњи склад и хармонија са другима. То подразумева знање и увид (или бар жељу за учењем) у богатство унутрашњег света – емоционалног, духовног – појединца и друштвеног окружења и пре свега развој самосвести, зрелост перцепција и емоција.
Веллнесс је:
свестан, организован и подстицајан процес да личност открије свој потенцијал, да постигне интелектуалну и менталну равнотежу;
вишеслојан, свеобухватан животни стил који је позитиван и афирмишући;
хармонична интеракција са околином (биолошком и социјалном).
Билл Хеттлер, суоснивач и председник Управног одбора Националног велнес института (САД) развио је модел шест димензија веллнесса, од којих је једна духовни веллнесс.
Ова димензија је везана за потрагу за смислом и сврхом људског постојања. Развија осећај и уважавање дубине и свеобухватности живота и природних сила које постоје у универзуму. Док ходате путем, можете доживети осећања сумње, очаја, страха, разочарања и губитка, као и задовољство, радост, срећу, откриће – ово су важна искуства и елементи потраге. Они ће обухватити полове вашег система вредности, који ће се стално прилагођавати и мењати да би дао смисао постојању. Знаћете да постижете менталну равнотежу када ваши поступци постану ближи вашим уверењима и вредностима и почнете да градите нови поглед на свет.
У интервјуу агенцији Интерфакс-Религија (17), изнета је следећа критика на рачун неправедних напада неких званичника Европске уније на традиционалне хришћанске вероисповести. „У протеклих десет година, Европски парламент је више од тридесет пута осудио Православну и Католичку цркву за кршење људских права и никада није изнео сличне оптужбе против земаља као што су, на пример, Кина и Куба“, рекао је потпредседник Европски парламент Марио Мауро током међународне конференције „Европа на прекретници: сукоб две цивилизације или нови дијалог?“.
Према његовим речима, главни разлог оваквих оптужби и сличних одлука европских власти је заправо „убеђење многих да је неопходно градити Европу без учешћа вере, да се морамо придржавати такве стратегије да бисмо се одупрли фундаментализам”. „Они бркају фундаментализам и религију. Ми се противимо фундаментализму, али морамо подржати религију, јер религија је димензија човека“, рекао је потпредседник Европског парламента. Противници учешћа Цркве у европском јавном животу, по његовим речима, захваљујући својим позицијама, могу постати „извори уништења пројекта уједињене Европе“. Марио Мауро је током свог говора на конференцији такође навео да је једна од великих претњи модерне Европе морални релативизам, када се „у неким земљама покушава изградити друштво без Бога, али то изазива озбиљне проблеме“. „Неверујућа Европа ће пре или касније нестати, она ће се распасти“, изразио је уверење европски посланик. У савременом друштву, људски живот и част су обезвређени, седам смртних грехова се свуда прихватају као добродошли гости. Материјално сиромаштво маса је несумњиво велико зло у животу. Постоји, међутим, много страшније сиромаштво. То је душевно сиромаштво великог дела људи, њихово духовно сиромаштво, сиромаштво савести, празнина срца.
Христова заповест није само етичка норма, већ је сама по себи вечни божански живот. Природни човек нема овај живот у свом створеном (материјалном) бићу, па стога испуњава вољу Божију, односно да живи по заповести Божијој, човек не може својом снагом; али је његова природа да тежи Богу, блаженом вечном животу. Тежње природног човека остале би само тежње без могућности стварног остварења, да нема Божанске силе – благодати, која је сама по себи управо оно што се тражи, односно вечни божански живот. Једино што је потребно јесте слушати глас савести и дужности – глас заповести Божије и ићи путем који води ка побожности и доброчинству, да би васкрсли човечанство у човеку.
„Духом Светим познајемо Господа, и Дух Свети пребива у сваком човеку: и у уму, и у души, и у телу. Тако познајемо Бога и на небу и на земљи“ – овим речима преподобног Силуана Атонског можемо започети проучавање питања односа здравог духа и здравог тела, што је и главни задатак филозофија веллнесса. Чак и старозаветни писац Тобија јасно открива да је болест повезана са духовима који изазивају болести – демонима у људским телима.
Људска природа, кроз њене својствене енергије, открива нам личност појединца и чини је приступачном другима и Богу, што значи јединственост личног искуства било кроз откривање мистичног искуства или кроз сједињење у љубави. Кроз овај контакт са Божјом енергијом, лик Христов се утискује у човекову личност, што нас води ка богопознању и чини нас заједничарима „божанске природе“ (2. Петр. 1, 4), пројављујући нашу ипостас кроз сједињење са Христом. Стручњаци из научног центра у Колораду, који су први пут обновили волуметријски лик Христа са слике штампане на Торинском покрову, описују нам земаљски изглед Исуса Христа: висина 182 цм, тежина 79.4 кг. На основу отиска и уз помоћ најновије компјутерске технологије, амерички научници су израчунали све параметре Христовог тела и направили од њега гипсани модел. Може се сматрати најтачнијом рекреацијом Исусовог лика и лица. Христос је био висок и крупан човек. Према прорачунима специјалиста, његова висина је била 182 центиметра, а тежина није прелазила 79.4 килограма. Био је за пуну главу виши од својих савременика. Када је Исус ходао међу својим ученицима, људи су га могли видети издалека. Чак је и седећи Христ био виши од осталих (цитирано од Светлане Макунине, „Научници су обновили лик Спаситеља“, Живот). Духу Божијем приличи да обитава у здравом телу, или боље речено, здрав дух у човеку претпоставља телесно здравље. Нема мало случајева када посматрамо симбиозу између здравог духа у слабом телу, када дух помаже да се подносе телесне немоћи. У Браћи Карамазовима Достојевски каже: „Широк је, бесконачно широк човек: он може пасти у понор Содоме и Гоморе. И може да се уздигне до висина Сикстинске Мадоне.” Када се живи са злом ради зла, човек је морална нула, извор моралног отрова, велики духовни минус, духовни инвалид. Исус Христос ни једну душу не сматра изгубљеном, јер зна колико је тешко потпуно духовно оздравити, да би човек постао жива искра Божанског плана, арома најбољих боја човечанства. Дакле, постоје и људи са високом моралном температуром, са несебичним идеализмом и заслуженом удобношћу у животу. Заплевити коров је неопходно, али је много потребније посејати добро семе. Ми смо лична бића створена од самог Бога и оно што нам је Он дао не треба посматрати као статичне дарове. Имамо праву слободу да будемо другачији. Наше понашање се може променити. Наш карактер се може даље развијати. Наша уверења могу сазрети. Наши дарови се могу култивисати.
„Бог потпуно испуњава човека – ум, срце и тело. Зналац, човек, и Спознајни, Бог, спајају се у једно. Ни једно ни друго не постају „објекат“ као резултат њиховог спајања“. Природа односа Бога и човека искључује објективизацију и егзистенцијална је у својој суштини, означавајући лично присуство Бога у човеку и човека у Богу. Човек је ужаснут својом нечистоћом и поквареношћу, али жеђ коју доживљава за опроштењем-помирењем са Богом је „неупућеном нешто тешко објаснити“ и колико год да је интензивна патња, карактерише је и радост Божијег позива и сјај новог живота. Његово искуство у другим сферама – уметничко надахнуће, филозофска контемплација, научна сазнања „увек и неизбежно релативне природе”, као и искуство варљиве светлости „духова злобе” омогућавају му да каже да је његов повратак истинској Светлости је повратак „разметног сина“, који је добио нова сазнања о човеку и бивању у далекој земљи, али тамо није нашао Истину.
Термин „православна психотерапија“ увео је епископ Јеротеј Влахос. У својој књизи „Болест и исцељење душе“ детаљно разматра православље као терапијски метод. Овај термин се не односи на појединачне случајеве људи који пате од психичких проблема или неурозе. По православном предању, после Адамовог пада, човек је болестан, његов разум (ноус) је помрачен и он је изгубио однос са Богом. Смрт улази у људску егзистенцију и изазива бројне антрополошке, социјалне, па и еколошке проблеме. У овој трагедији пали човек задржава лик Божији у себи, али потпуно губи сличност са Њим, пошто је његов однос са Богом прекинут. Ово кретање из стања пада у стање обожења назива се исцељењем јер је повезано са њеним враћањем из стања становања против природе у стање живота у и изнад природе. Придржавајући се православног третмана и праксе, како нам откривају Свети Оци, човек може успешно да се носи са својим мислима и страстима. Док су психијатрија и неурологија позване да лече патолошке абнормалности, православна теологија третира дубље случајеве који их узрокују. Православна психотерапија ће бити кориснија за оне који желе да реше своје егзистенцијалне проблеме; за оне који су схватили да им је разум помрачен, па се у том циљу морају ослободити тираније својих страсти и мисли, да би у заједници са Богом достигли просветљење свог ума.
Све ово лечење и исцељење или психотерапија уско је везано за контемплативно предање Цркве и са њеним исихастичким животом и сачувано је у текстовима „Милости“, у списима светих отаца Цркве и првенствено у учењу св. Григорије Палама. Наравно, нико не може занемарити чињеницу да је контемплативни и исихастички живот исти онај живот који се може видети у животима пророка и апостола, како је тачно описано у текстовима Светог писма. Из овога је јасно да је контемплативни живот заправо еванђелски живот који је постојао у западном свету пре него што га је заменила схоластичка теологија. Чак и савремени научници на Западу примећују ову чињеницу. Људски дух тражи потпуност и целовитост, унутрашњи мир и спокој. У хаосу и болу савременог света морамо пронаћи овај исцелитељски пут и живети онако како нам препоручују свети оци Цркве. Свакако да су Свети Оци претходили савременим психолозима и психијатрима. Човек види своје физичке мане у огледалу, а сопствене духовне пороке у ближњем. Ако човек види порок у свом ближњем, онда је и овај порок у њему самом. Гледамо се у њему као у огледалу. Ако је лице посматрача чисто, чисто је и огледало. Огледало само по себи неће нас запрљати нити очистити, већ нам само пружа могућност да се погледамо очима других.
Савремени човек, уморан и обесхрабрен мноштвом проблема који га муче, тражи одмор и уточиште. Што је најважније, он тражи лек за своју душу од трајне „менталне депресије“ у којој живи. Да би се објаснио разлог, данас се у оптицају могу наћи многа објашњења психијатара. Посебно је распрострањена психотерапија. Док су раније све ове ствари биле готово непознате, сада су уобичајена појава и многи се обраћају психотерапеутима да пронађу утеху и утеху, што нам опет показује да савремени човек осећа да му је потребно лечење за разне психичке и физичке болести. Православна црква је болница у којој се може излечити сваки болесник и депресиван.
Према Хенрију Бергсону у Два извора морала и религије, свет је Божији подухват стварања стваралаца како би се они асимилирали са Његовим бићем, достојним Његове љубави. Осим што благосиља и прославља Бога за свет, човек је способан и да преобликује и мења свет, као и да му даје ново значење. По речима оца Димитру Станилоеа, „Човек ставља печат свог разумевања и умног рада на стварање... Свет није само дар, већ и задатак за човека“. Наш позив је да сарађујемо са Богом. Према изразу ап. Павле, ми смо Божји сарадници (1. Кор. 3:9). Човек није само мислећа и евхаристијска (захвална) животиња, он је и стваралачка животиња. То што је човек створен по обличју Божијем значи да је и творац по лику Божијем. Ову стваралачку улогу човек остварује не грубом силом, већ чистотом свог духовног виђења; његово звање није да овлада природом грубом силом, већ да је преобрази и освети. Блажени Августин и Тома Аквински такође су се залагали да свака душа поседује природну способност да прими благодат. Управо зато што је створена по лику Божијем, она је у стању да прими Бога кроз благодат. Као што је Алберт Ајнштајн исправно приметио: „Прави проблем лежи у срцима и умовима људи. Ово није проблем физике, већ етике. Лакше је пречистити плутонијум него зли дух човека.”
На разне начине – кроз обраду одливака, кроз вештину свог мајстора, кроз писање књига, кроз сликање икона – човек даје глас материјалним стварима и чини творевину способним да говори у славу Божију. Значајно је да је први задатак новоствореног Адама био да именује животиње (Пост. 2:18-20). Именовање је само по себи стваралачки чин: док не пронађемо име за познати предмет или искуство – незаменљиву реч која указује на његов суштински карактер – не можемо почети да га разумемо и користимо. Значајно је и то да када на литургији приносимо плодове земље назад Богу, не приносимо их у изворном облику, већ преображене људском руком: приносимо олтару не класове, него комаде хлеба. , и то не грожђе, већ вино.
Дакле, по својој моћи да захвали и врати створење Богу, човек је свештеник створења; и својом моћи да формира и даје форму, да повезује и раздваја, је краљ стварања. Ову хијерархијску и суверену улогу човека лепо изражава свети Леонтије Кипарски: „Кроз небо, земљу и море, кроз дрво и камен, кроз сву творевину, видљиву и невидљиву, поклањам се, клањам се Творац, Господ и Творац свега; јер се творевина не клања свом Творцу непосредно и кроз себе, него кроз мене небеса објављују славу Божију и кроз мене месец части Бога, кроз мене звезде Га славе, кроз мене воде, капи кише, роса и све створене ствари поштују Бога и Његову славу даје.
Извор: „Веллнесс за све“, комп. Граматиков, Петар, Петар Нејчев. Ед. Пословна агенција (ИСБН 978-954-9392-27-7), Пловдив, 2009, стр. 71-82 (на бугарском).
